Priče

Izabrana


Običan dan u jednom pančevačkom vrtiću. Grupa dece zadirkuje Miu zato što je usvojena, a njena najbolja drugarica teši je rečima:

 "Blago tebi Mia, tebe je tvoja mama izabrala a nas su naše samo rodile."

Ovo je primer kako Bog progovara kroz ljude u našem okruženju i kako je dovoljno staviti Ljubav na ranu da bi zacelila. Na taj način poruka primljena pre 9 godina zauvek je obeležila život, sada već 14ogodišnje Mie.
Hvala Jeleni N. koja je bila kanal
Sonja


Majka? 

U majčinoj utrobi su bile dve bebice. Jedna je pitala drugu: "Veruješ li u život nakon porođaja?" Druga je odgovorila: "Pa naravno. Mora postojati nešto nakon porođaja. Možda smo ovde da bismo se pripremile za ono što ćemo biti kasnije."
"Gluposti", rekla je prva. "Ne postoji život nakon porođaja. Kakav bi to život bio?"
Druga je rekla: "Ne znam, ali će tamo biti više svetla nego ovde. Možda ćemo hodati našim nogama i jesti našim ustima. Možda ćemo imati druga čula koja sada ne možemo razumeti."

Prva je odgovorila: "To je apsurdno. Hodati je nemoguće. I da jedemo našim ustima? Smešno! Pupčana vrpca nas snabdeva hranom i sivm onim što nam je potrebno. Ali je pupčana vrpca tako kratka. Logično je da život posle porođaja ne postoji."
Druga je insistirala: "E pa ja mislim da tamo ima nečega i možda je drugačije od ovoga što je ovde. Možda nam više neće trebati ova vrpca."
Prva je odgovorila: "Gluposti. I povrh toga, ako i postoji život nakon porođaja, zašto se onda niko odande nije vratio? Porođaj je kraj života. I nakon porođaja ne postoji ništa sem tame, tišine i zaborava. Porođaj nas nikuda ne vodi."
"Pa, ne znam" reče druga, "ali ćemo sigurno sresti Majku i ona će se brinuti o nama."
Prva je odgovorila: "Majku? Ti zaista veruješ u Majku? To je smešno. Ako Majka postoji, gde je onda Ona sada?"
Druga je rekla: "Ona je svuda oko nas. Mi smo njome orkuženi. Mi smo od Nje. U njoj živimo. Bez Nje ovaj svet ne bi mogao da postoji."
Reče prva: "E pa ja Nju ne vidim, zato je logično da Ona ne postoji."
Na šta je druga odgovorila: "Ponekad, kada se umiriš i skoncentrišeš se i kad zaista slušaš, možeš opaziti Njeno prisustvo i možeš čuti Njen ljupki glas kako naz zove odozgo." 
Ellan Schlinger Duke

Stvarna stvarnost

Zamislite da se nalazite u hladu drveta na vašem omiljenom mestu na plaži…
Sve vam je potaman, ležite u udobnoj ležaljci za sunčanje pored stočića na kome se nalazi vaše omiljeno piće… Do vas dopire prijatni umirujući zvuk talasa… a miris mora doprinosi vašem potpunom opuštanju…

Lenjo uzimate knjigu koju ste poneli i lagano okrećete prvu stranicu… Vaš omiljeni pisac počinje da opisuje uvodne radnje i vi razmišljate da li da nastavite sa čitanjem ili da jednostavno produžite lagano ljuljuškanje i uživate u samom trenutku koji je savršeno umirujući… Ipak okrećete još jednu stranu i radnja polako počinje da vas uvlači. Onako kako to samo dobri pisci umeju, dolaze na scenu nove i još interesantnije ličnosti i avantura počinje da vas sve više okupira… Događaji iz knjige dobijaju nove dimenzije i grabe vašu pažnju. Nestrpljenje  i očekivanje postaju dominantne emocije uvlačeći vas još dublje u sadržaj. Radnja se menja po ko zna koji put, situacija postaje toliko napeta i ubrzana da vi počinjete da osećate bol i strahove i emotivni stres glavnog junaka kao da se sve događa baš vama. Ta bol i neprijatnost se toliko povećavaju u stranicama koje nailaze da vi odlučujete da napravite predah i da se malo saberete i umirite… U tom trenutku vam pada na pamet spasonosna ideja i vi uzimate slušalice i puštate svoju omiljenu traku za relaksaciju koja kreće ovako :
"Zamislite da se nalazite u hladu drveta na vašem omiljenom mestu na plaži…” 
Pitate li se nekad kako smo to uspeli da naviknemo sebe, da je normalno da nas boli nešto što nije stvarno?

PRICA O...

Jednom, tama je otišla Bogu i rekla mu “Sunce me stalno proganja. Zadaje mi puno problema. Prati me od jutra do mraka i do večeri sam vrlo umoran. I kad dođe noć prije nego sam završio svoj san i odmor, počinje me opet pratiti. Mislim da mu nikada nisam učinio ništa nažao. Mislim da ga nikada nisam naljutio. Zašto me onda stalno prati? Zašto me stalno maltretira? Što sam mu krivoga učinio?”
Tada je Bog pozvao Sunce i pitao ga je “Zašto stalno natjeravaš jadnu tamu? Uvijek bježi, skriva se, posvuda traži utočište. Zašto ju pratiš 24 sata? Koja je potreba za time?” Sunce je reklo “Tko je tama? Još ju nisam sreo. Čak je niti ne poznajem. Nisam ju još vidio, ali ako sam u neznanju učinio nešto pogrešno spreman sam zatražiti oprost. I kada je jednom prepoznam, više je nikada neću pratiti.”



Predlog

Dogovorili smo se ona i ja da ćutimo dva dana, i da emocije izražavamo govorom tela. Ponašali smo se kao da smo nemi, i sve vreme smo razgovarali gestovima i pogledom...

Kada god sam osetio da je volim, zagrlio bih je. Ona mene takođe.

Do prodavnice smo išli držeći se za ruku. Ona je stavljala u korpu sve ono što se meni sviđa, a ja njoj ono što znam da voli.

Nisam znao kako da je nasmejem pa sam je golicao usput i pravio grimase...

Plesali smo posle u parku, valjali se po travi, gledali se satima, a nismo progovorili ni reč.

Disali smo kao jedno prepušteni emocijama da nas nose zaboravljajći na norme koje vladaju.

Voleli smo se – to je bio naš jezik...

Ljubili smo se – to je bio naš govor...

Grlili smo se – to je bila naša igra...

Trčali smo, hranili jedno drugo zaigrani u svom svetu kao dva viša bića koja ne zanima red i poredak stvari spoljašnjeg sveta...

U nama su počela da se bude čula za koja nismo ni znali da postoje. Ponašali smo se spontano, iskreno, lagano, kao životinje kada se igraju neopterećene vremenom i prostorom, opijene igrom duha kada ih ponese...

Stvorili smo naš novi jezik pomoću koga smo se sporazumevali.

Svet se, odjednom, pretvorio u naše igralište. Zabrane i ograničenja su počele da se brišu, ljudi i njihove predrasude takođe, sve civilizacijske ograde, kao i naši strahovi i unutrašnji diktati na koje smo naučeni...

Osetili smo se mnogo potpunijim nego što stvarno jesmo, osetili smo neverovatnu snagu...

Nismo bili svedeni na ono na što nas je svodio grad i poslovi koje smo radili, postali smo bića slobode, bića igre, neuhvaćena u zamku vremena...

Nismo tragali za rečima pomoću kojih bismo objašnjavali naše stanje, već smo živeli naše biće pokretom, grimasama, ritmom naše unuštašnje melodije...

Sve što smo radili bilo je naše, a opet univerzalno, svačije.

Nismo glumili, bili smo ono što jesmo...

Pratili smo telo jedno drugog i oslobađali se pokretom...

Trčanje, skakanje, vrištanje vraćalo nas je nama samima. Svet je postao naš svet...

Sve što smo radili pojačavalo je snagu našeg bića i osećali smo sve veću energiju, volju, smisao.

Ništa nas nije razdvajalo od nas samih, sve vreme smo pratili biće i unutrašnji ritam a ne glasove kolektivnog mentaliteta – šta se sme a šta se ne sme...

Stege koje smo osećali do tada počele su da nestaju...

Kada smo došli kući osetili smo da smo skinuli neviđeni teret sa leđa. Nismo mogli da govorimo od radosti i uzbuđenja. Svako čulo je u nama bilo probuđeno...

Do tada kruti i obazrivi, uspavani malograđanskim lancima, moranjima kojekakvim, a od tada kao dve ptice široko raširenih krila koje ni jedan kavez ne može da zaustavi. Ni jedan otrovni metak ispaljen u našem pravcu, ništa...

Našli smo sasvim slučajno našu igru i odigrali je sa puno ljubavi i poverenja jedno u drugo.

Poleteli smo zajedno željni slobode, željni radosti, željni pesme koju ćemo da stvorimo neopterećeni bilo čime što nas sputava...

To je bila naša pesma, a to bi mogla da bude svačija pesma, samo za početak treba osloboditi svoja čula, a i imati pored sebe nekoga koga voliš, kome veruješ i do koga ti je stalo...
preuzeto od Stefan Simic

Ja bih jos dodala...gledali smo se-videli smo se

Ko isproba, nek javi utiske



Svetionik

Vizualizujte malo stenovito ostrvo daleko od obale. Na najvišoj tački ostrva nalazi se visok, čvrsto sagrađen svetionik. Zamislite sebe kao taj svetionik, sa temeljima čvrsto ukopanim u stenu. Zidovi su vam debeli i čvrsti tako da, uprkos vašoj visini, ne popuštate i ne povijate se pod naletima snažnih vetrova koji često duvaju preko ovog ostrva. Sa prozora na vašem vrhu vi odašiljete nepromenljiv snop svetlosti,i danju i noću, pri lošem i pri lepom vremenu. Budite svesni čitavog pomoćnog sistema koji posedujete i koji osigurava stalnost vašeg snopa svetlosnih zraka, njegovo kružno obasjavanje okeana što, upozorava brodove na sprudove i za ljude na obali predstavlja simbol sigurnosti.
Sada osetite ovaj centar unutrašnje svetlosti u sebi, one svetlosti koja nikada ne može da bude pomračena
Sonja



priča o OTVARANJU vrata

 
Čovek se našao u nepoznatom gradiću, šetao je i na prozoru nepoznate zgrade ugledao je nepoznatu zenu, ali čim ju je video on je znao da je to poznata žena, u istom trenu znao je da vidi ženu svog života, uzbuđen i sretan što ju je našao pokucao je na njena vrata, čuo je korake i glas koji  pita  Ko je, odgovorio je  Ja sam, glas sa druge strane vrata odgovorio je  Ovde nema mesta za dvoje.

Magnetski privučen, vratio se ponovo posle nekoliko sati i pokucao, čuo korake i ona je upitala Ko je  a on Ja sam, ponovio je jos jednom  Ja sam misleći da je i ona njega videla kroz prozor i osetila isto što i on, žena je ponovo rekla isto: žao mi je Ovde nema mesta za dvoje. Očajan i zbunjen otišao je iz grada, pokušao voleti druge žene ali nije islo jednostavno to je bila TA žena a onda se skoro pred starost  vratio u poznati gradić, u sad poznatu ulicu, došao pred istu poznatu kuću… pokucao je, čuli su se koraci i glas koji pita  Ko je?  a on je odgoviorio Ti si  i vrata se otvoriše širom.

zapisala  Sonja




Da pustim - znači da se manje plašim i da volim više

 

Da pustim
Da pustim - ne znači da prestanem da brinem, nego da shvatim da ne mogu da radim umesto nekog.

Da pustim - ne znači da se isključim, nego da shvatim da ne mogu da kontrolišem nikoga.

Da pustim - ne znači da odustajem, nego da dopustim da drugi uči iz prirodnih posledica.
         Da pustim - ne znači da prihvatim bespomoćnost, nego da shvatim da ishod nije u mojim rukama.
         Da pustim - ne znači da menjam i krivim drugog, nego da dam sve od sebe što mogu.
         Da pustim - ne znači da brinem umesto nekog, nego da brinem o nekom.
         Da pustim - ne znači da rešavam, nego da pružam podršku.
         Da pustim - ne znači da sudim, nego da pustim drugog da bude ljudsko biće.
         Da pustim - ne znači da budem u središtu, sređujući sve, nego da pustim druge da kroje svoju sudbinu.
         Da pustim - ne znači da prezaštićujem, nego da pustim drugog da se suoči sa realnošću.
         Da pustim - ne znači da negiram,nego da prihvatam.
         Da pustim - ne znači da zvocam i grdim, nego da tražim kako mogu bolje da se izrazim.
        Da pustim - ne znači da sve podesim svojim željama, nego da prihvatim svaki dan takav kakav je i da se radujem što živim.
        Da pustim - ne znači da kritikujem i vodim drugog, nego da budem ono što želim.    
        Da pustim - ne znači da žalim za prošlošću, nego da rastem i živim za budućnost.

        Da pustim - znači da se manje plašim i da volim više! 



Meskalero - jezik bez vremena

Ima jedan jezik, mislim da se zove meskalero (kechue) u kojem se glagoli nikad ne menjaju po vremenu,ne postoji prošlo i buduće vreme. Ako bismo naučili taj jezik, mogli bismo da živimo duže.Kako bi lepo bilo, za promenu, naučiti značenje reči SADA...od nekih jutara, nekih dana, sve sa noćima...koji su smešteni u „SUTRA”, sam umorna, jer značenje te reči ne razumem, a kad malo bolje razmislim, nemam ni želju da to znanje u sebe ulijem...
Ova reč „SUTRA”, nas je razdvojila...„za bolje SUTRA moram da idem...”. i tako, on za svojim SUTRA, ja za svojim... Kad se čujemo, svako sa svoje strane SUTRA...„dobro sam, ne brini...čujemo se...”. a gde je smeh, a gde je radost, a gde je nežnost, a gde je zagrljaj, a gde je toplina od tvoje krvi i mesa...??? Pojelo ih SUTRA, ostavilo tek mrvice u tragovima u ovoj muzici, koje sam brizno skupila i odložila u album sećanja, slike, kada između mene i njega nije stajalo „SUTRA” stajalo je mnogo skromnije „SADA”, ali živo i opipljivo... SUTRA je reč nakinđurena, beskrupulozna, materijalistička, kalkulatorska, reč koja niti miriše, niti diše, reč koja ne voli i ne prašta. reč koja je najveća kukavica pred onom SADA...obmanjuje slabe, manipuliše, kako se samo prostre kao prepreka lepoti... „SUTRA je novi dan...”  
Koja obmana za one lakoverne, koji će poverovati u ponuđenu šarenu lažu čuvenog SUTRA i dok na nju misle, ono SADA im izmaklo, a da mu ni okus nisu osetili...nisu bili u SADA, ali neće biti ni u SUTRA, jer to SUTRA kad stigne, biće opet SADA... Počela sam sa prvim lekcijama meskalera, tog divnog jezika u kojem se glagoli nikad ne menjaju po vremenu. 

Ne postoji prošlo i buduće vreme...