Nemamo ni prostora. Zatrpani smo gde god da se nalazimo predmetima, ljudima. Nedostaje nam i prostor. Tu smo svi nekako jedinstveni u tom osećaju užasnog nedostatka vremena i prostora.
Problem je, naravno, u nama, ne u vremenu, i prostoru. Ta navika uma da beskrajno luta u svim mogućim pravcima, kao i navika da nemir i anksioznost rešavamo delovanjem, zatrpava svaki prostor i svako vreme. Potrebno je da priznamo, konačno, sebi, da ne umemo da se zaustavimo, da ne umemo da se opustimo i da samo budemo. I potrebno je da priznamo da stalno bežimo od praznog prostora i vremena u kome bismo se usmerili na sebe i suočili sa onim što tu ima. Pre toga, a to je i najteže, potrebno je da prestanemo da se beskrajno pravdamo i dokazujemo suprotno.
Čas joge nije ništa drugo do unošenje prostora u vreme.
Zatvorimo oči i posmatramo. Posmatramo kretanje daha, udah…., izdah…. Između udaha i izdaha dobijen je prostor. Zaustavimo se da posmatramo efekte asane, da osetimo energiju koja je pokrenuta. Prostor.
Interesantno je kako nam sat i po joge deluje mnogo kraće, kako se izgubi osećaj koliko vremena je zapravo prošlo. Interesantno je da, iako deluje kraće, dva sata joge nekako ispune daleko veći prostor našeg dana. Šta se desi sa vremenom tu? Kako uopšte i nastaje osećaj koliko vremena prođe? Svi znamo da nekad minut biva beskrajno dug, a nekad sati, dani i meseci samo prolete. Pažnja i svest čine razliku, kao i ono sa čim smo u tom momentu poistovećeni.
Vreme je ženski princip, energija, delovanje. Prostor je muški princip, svest. Vreme je pokret, prostor je zaustavljanje. Uneti prostor u vreme znači uneti svest u pokret. I onda, svedočiti magiji, igrati se sa vremenom. Osetiti postojanje, bivanje, koje je van vremena i prostora, večno.