Ako volis i prihvatas sebe

Uvek ce biti jedan drugi za okriviti, svet za mrzeti, zivot za prezirati...ako nisi sposoban da volis sebe
Drugi, svet, zivot i sve sto obuhvata tvoja svest, nije nista drugo do Ti, bez da to znas. 
Svaki put kad  osetis da neko radi nesto protiv tebe, pitaj se sta radi on u tvom zivotu, koje mesto zauzima, koju ulogu ima, koju potrebu imas za njegovim postojanjem, sta dobijas i sta imas kao posledicu od svega toga sto postoji u tvom svetu.
Do kad ces imati potrebu za drugima da bi se ojacao, da bi se opravdao, da bi se odbranio, da bi se ponizio...?
Ako volis i prihvatas sebe, ako se smiris i ne branis videces u sebi razlog postojanja, smisao svog vremena a u drugima mogucnost da se upoznas svaki dan sve vise.
Oni nisu pretnja za tebe niti prepreka za tvoj uspeh.Oni jednostavno ispunjavaju nalog koji si im ti dao da bi mogao da nastavis da mislsis da je zivot onakav kakav si ti odlcio da je.

Voli i odpusti ostatak sveta iz svog poseda, bice to pocetak tvoje slobode koju trazis.

Momenti voljenja

Postoje momenti u našem životu kada jasno osećamo da postoji nešto više od onoga što poznajemo kao život, od onoga što smatramo sobom. 

To su momenti voljenja, u kojima bivamo dotaknuti na poseban, drugačiji način. Momenti u kojima ne možemo razdvojiti sebe od drugih. Unutrašnji prostor biva toliko širok da obuhvata sve. U tim trenucima biva jasno koliko je sve ono što postoji divno, ogromno. Gube se granice, osećaj tela, fizičkog. I bivamo potpuno obuhvaćeni drugim, potpuno obuhvatamo druge, sve.

I postoji svi oni drugi momenti u kojima smo beskrajno usamljeni, u kojima smo izgubljeni u mislima, problemima, konfliktima, rastrzani na milion strana između milion zahteva koje postavljaju drugi i koje sami sebi namećemo. Otcepljeni, rastrzani. Kada se u tom haosu i ludilu u koji bivamo ubačeni zaustavimo na momenat, zbog ogromnog umora ili šoka usled gubitaka, tada osetimo ogromnu uzaludnost, besmisao svega i, najviše od svega prazninu koja je toliko velika da stvara i fizičku bol, čežnju koja prožima sve delove nas samih. To je ona praznina koja preti da nas potpuno uguši, zajedno sa bolom zbog nemanja, zbog nedostajanja.

Šta je to što nedostaje tada? Odakle ta bol? 

Ceo naš život je beskrajna čežnja za momentima voljenja, prožimanja, momenata kada se osetimo potpunim, celim. Unutrašnji mir, tišina, radost koja ispunjava. 

I ceo nas život je odbacivanje svega onoga što nas od toga odvaja, što nam to oduzima. 

Problem koji ne vidimo je upravo taj – da odbacivanje pravi taj rascep, da odbacivanje čini da bivamo još dublje u nedostajanju, u nemanju, u praznini. Bol koja se tada javlja pokreće tugu, osećaj da nam je nešto uskraćeno, oduzeto. Pokreće strah od prolaznosti, od gubitaka, od smrti. Izaziva i bes i mržnju i povređenost. Uzeto je, oteto je, izbačeni smo.

Hajde sada da, za momenat, zastanemo, da prekinemo tok ovih misli i emocija i usmerimo pažnju na dah. Zatvorimo oči  i duboko, potpuno udahnemo. Osetimo kako nas udah ispunjava, kako se telo širi. Nakon potpunog udaha, posmatramo izdah. Polako i duboko izdišemo, osećajući kako se telo opušta i oslobađa napetosti. Nakon izdaha, ponovo udah. Telo se širi, ispunjava, raste. I onda izdah, telo se skuplja, opušta i oslobađa napetosti. Između udaha i izdaha postoji kratka pauza, zadržavanje daha. Probamo da pratimo dah tako da uhvatimo tu kratku pauzu između udaha i izdaha, da je potpuno osetimo i doživimo. Udah i izdah, dve suprotne sile. Da li postoji sukob? Da li postoji odbacivanje? Udah ispunjava, izdah oslobađa. Da ne postoji izdah ne bi postajao udah. Da ne postoji udah, ne bi postojao izdah. A ni one pauze spontanog zadržavanja daha koje su toliko prijatne.

Ceo naš život je potraga za momentima u kojima osećamo ispunjenost, prožetost sa svim. I ceo naš život je odbacivanje onoga što nas od tih momenata odvaja. Ne shvatamo da smo mi ti koji odvajamo, koji odbacujemo, koji pravimo rascep! 

Biti duboko u osećaju radosti jednako je kao i biti duboko u osećaju tuge. Svaka emocija nosi svoju dubinu, daje posebnu dimenziju. Dotiče na poseban način. Nije problem tuga koja nastane zbog gubitka, strah koji nastane zbog opasnosti. Nije problem što osećamo glad kada nemamo. 

Problem je što te emocije dotaknu delove unutar nas koje smo potisnuli, koje smo odbacili. Što smo toliko, toliko toga unutar sebe ugušili da i najmanji impuls pokreće sve bolove, sve prljavštine koje unutar sebe imamo. 

I što onda ostajemo dugo u strahu, u mržnji, besu, odbačenosti. Što bivamo otrovani onim što se pokrene i što dalje trujemo iz nemogućnosti da izađemo na kraj sa tim što se pokrene. 

I što tada gradimo zidove unutar nas samih, u pokušaju da sačuvamo ono malo vrednog što imamo. 

Isto radimo i sa dahom, u svojoj gluposti – gušimo izdah, dišemo površno, plitko, brzo. Kao da taj izdah zaista oduzima, kao da on nije taj koji oslobađa. I što je strah i bol veći to je zatvaranje veće. 

Od silnih zidova ostavimo sebi jedan prozor kroz koji posmatramo život, udišemo ono malo vazduha i patimo za onim što se iza tih zidina nalazi.

Produbiti dah. Produbiti izdah i udah. Tek kada potpuno izdahnemo, možemo potpuno udahnuti. Tek kroz otvaranje možemo postati dostupni onome čemu težimo. 

A šta je to što želimo? Šta je to što tako očajnički nedostaje? 

Nedostaje naša sposobnost da bivamo dotaknuti. Nedostaje otvorenost da primimo, osetimo. Svi tražimo ljubav, ali je svi odbacujemo. Ne umemo je osetiti ni primetiti. Jer ljubav nije ono što dobijamo od drugih. 

Ljubav je ono što drugima dajemo kroz otvaranje, kroz sposobnost da bivamo dotaknuti. 

Mnogi će se pobuniti na ove reči. Jer mnogi smatraju da umeju voleti, da umeju primiti. I da je problem u tome što nemaju kome da daju. Što nema nikoga ko može razumeti, kome se vredi otvoriti. Milion puta smo pokušali, milion puta nije bilo nikog da to primi. Da, tako je. Svima je tako i to jeste problem. Mi ne primećujemo zidove koje sami imamo, ali jako dobro osećamo kada udarimo u zid koji drugi imaju oko sebe. Zato i tako lako bivamo povređeni i tako lako povređujemo druge – jer sve vreme zidom u zid udaramo.

Svako ko je bio istinski dotaknut u životu znaće da ceni momente tog doticanja. Znaće da ceni i one koji su uložili napor da ga dotaknu i pored svih zidova koje je oko sebe izgradio. I onda će raditi na tome da polako skida zidove i otvara prostor. I imaće jaku težnju da dotakne druge. Jer taj osećaj koji dobija, ne može ostati u granicama njegovog prostora. Otvorenost ima taj kvalitet da se širi, preliva. I jaku težnju da dotakne drugog. 

Ono što je posebno čudesno u tom osećaju koji ispuni i preplavi je da on ne nestaje. Ostaje tu dugo. I čeka da se drugi otvori, da oseti. 

Beskrajno strpljivo, zauvek.

Ovaj tekst je zapravo pokušaj da izrazim zahvalnost svima onima koji su me dotakli. Čije reči su prodrle duboko, ugradile se. I učinile da osetim svu bol praznine i nedostajanja, svu jačinu težnje da urušim zidove. Mogli bismo reći da je to vrednost onoga što dobijamo kroz jogu, učenje, ideje... 
Ali joga, učenje i ideje nemaju tu moć. Imaju je pojedinci koji su se tome otvorili, koji to umeju osetiti i preneti. Kroz koje se taj duboki osećaj života i otvorenosti, uprkos svih zidova, može osetiti.

o, do, ot, is, ras, na, pre-PUSTITI

Kada na reč “pustiti” dodamo prefikse dobijemo reči: o-pustiti, do-pustiti, ot-pustiti, is-pustiti, ras-pustiti, na-pustiti, pre-pustiti… 
U svakoj verziji tih reči, potreban preduslov je puštanje. I to je ona lekcija koju najteže učimo u životu.
S obzirom da znam na ličnom primeru koliko potreba za kontrolom ume biti jaka, znam da i sve ovo napisano ima malo stvarnog značaja. Jer oni kojima se obraćam nalaze se u stanju otpora, grča, i ne umeju iz njega izaći. Argumentovaće protiv i racionalizovati sve što bi moglo da im oduzme tu potrebu da deluju, da budu uključeni, da preduzimaju. 
Mnogo efektnije od ubeđivanja deluje sama joga u svom praktičnom delu jer je način rada sa pokretom i dahom osmišljen tako da ta potreba za kontrolom polako nestaje. Ne postoji drugi put do svakodnevnog praktivanja tih tehnika koje su izuzetno jednostavne i koji uče samo jednoj lekciji: o-pustiti, do-pustiti. I to je proces, put, koji zahteva duročno ulaganje napora da se promeni mehanizam koji je jak i podržan okruženjem u kome živimo. 
Pre toga, naravno, često je nužno da toliko preteramo u kontroli da to osetimo kroz bolove u leđima ili druge fizičke i psihičke probleme. Svi drugi signali prosto nisu dovoljno otrežnjujući da bismo poželeli da pustimo.



 

Otkud neko u mom životu

Gde je vreme, tamo je i logički um. Vizualizujte koordinatni sistem, neka horizontalna prava predstavlja vreme, desno je budućnost, levo je prošlost. Vertikalna prava neka predstavlja sadašnjost odnosno večnost. Naš um uvek razmišlja u okvirima vremena, uvek je u prošlosti ili budućnosti. Sve vidi kroz uzročno-posledičnu vezu, jedna stvar prethodi drugoj, predstavlja njen uzrok. 
A zapravo se stvari uopšte ne dešavaju tako. To je samo način na koji ih mi doživljavamo (na koji ih sebi objasnimo, nakon što su se desile). 
Kada se desi susret, interakcija, ko je koga tražio? Ko je kome prišao? Otkud mi u ovom trenutku ovde? Ceo taj susret mogao se desiti na milion načina. Mogao je na milion načina da se ne desi. Otkud neko u mom životu i ja u životu tog nekog? Šta je uzrok, a šta posledica? Um će sve objasniti, sve svesti na logiku. I sve promašiti.
Za biće sve se dešava istovremeno.
Koordinatni sistem. Biće (večnost, sadašnjost) je na vertikalnoj liniji. Tačka na kojoj horizontalna linija seče vertikalnu određuje nivo bića. Vertikalna linija može na bezbroj načina biti presečena horizontalnom. I to menja našu stvarnost. Sam nivo bića utiče na stvarnost. Koju će naš um, već prvom prilikom da objasni uzročno-posledično (prošlost – budućnost). Ali ako je ceo prostor tu, onda sve mogućnosti za nas postoje, sve tačke u vremenu (prostoru). Zavisi samo od bića i stvarnosti koju privlači (dopušta, kojoj daje stvarnost u okvirima u kojima funkcioniše). 
Da li se penjemo na liniji bića ili pak spuštamo, pokazuje stvarnost koju živimo. Na taj način je razvoj svesti moguć. Razvoj bića. Jer sve dok se nalazimo (i hodamo) samo po jednoj horizontalnoj liniji (gde jedna tačka prethodi drugoj u uzročno-posledičnom nizu) nema ništa od pravog razvoja. 
Zato slučajnosti, iskoraci iz poznatog, predstavljaju ključ promene.
Promena (suštinska) nikad nije na liniji vremena.

Doticanje

Postoje momenti u životu kada to jasno osetimo. Momenti u kojima dodir prodire duboko, izvan granica fizičkog. Vođenje ljubavi, zagrljaj. Ili čak momenti kada dodir ne postoji, već samo prisustvo. Fizičko, mentalno, emotivno, kakvo god. Tačno osetiš energiju, prožimanje. 

Gde je granica tada? Gde smo mi?

Osećaj nas samih vezan je za ono čime smo identifikovani, određen je vibracijom, energijom. Što je suptilnost veća, to je vibracija brža. Omogućava prostornost, doticanje. 

Suprotno tome je osećaj odvojenosti, odbačenosti, nemoći, straha. Tada je gustina najveća, vibracija najsporija, a mi potpuno u osećaju fizičkog što nas čini neotpornim na sudare sa drugim telima. Bivamo povređeni drugima.
Desilo se svakome. Da oseti bliskost sa nepoznatim ljudima. Da oseti povezanost, istinsko doticanje. Nepoznat čovek, poznat, nebitno. Sticaj okolnosti. Momenti u kojima smo nasilno izbačeni iz uslovljenosti, iz identifikacije. Kao i oni kada se svesno tome prepustamo. Kada znamo da je to ono što daje smisao postojanju. Osećaj da granice između nas i drugih ne postoje.
Da li je bitno ko? Da li se taj osećaj pokreće drugim, okolnostima? Ili zavisi od nas. Od spremnosti da mu se prepustimo?

Šta bi bila prava ljubav?
Toliko je divna iluzija koju ljubav ume pokrenuti. Toliko je snažna naša potreba za gubljenjem u drugom da zaboravimo da je u pitanju ono što prevazilazi drugog, nas same, objekte. Da je ona istovremeno i unutar i izvan onoga što doživljavamo sobom. I da biva pokrenuta. Ne možemo je zadržati, uhvatiti. Možemo samo biti dodirnuti tim osećajem. I prepustiti mu se. Pustiti da on kroz nas biva ispoljen. Kroz dodir, reč, misao, emociju, pokret...

Odanost

Ljubav je, bar tako kažu, potpuno uranjanje u drugog, tamo gde ti više ne postojiš. Samim tim ljubav mora biti i odanost, mora imati trajanje, bez obzira na okolnosti, ispoljavanja, dešavanja. Jer jednom, kada zaroniš duboko u drugog, ne postoje granice između vas, ne postojiš ti. Odanost je tada samo kontinuitet postojanja, prirodni odgovor na sjedinjenost. Naravno postoji i odanost bez ljubavi, o tome ne pričam. Ne zanima me pokornost iz straha i nedostatak osećaja sopstvene vrednosti bez drugog. Interesantno je da sam ja po prirodi ličnosti odana, da uglavnom umem potpuno stati iza nekog i ostati dug period kao podrška. Ali deo mene uvek ostaje nepokoren, deo uvek teži da bude svoj, individualan – to je onaj što štrči, što se ne uklapa. Ako je priroda ličnosti odanost, u onom formalnom smislu, da li je to u nesaglasnosti sa prirodom bića? Ili je cilj, što je verovatnije, da iz formalnog pređemo u suštinsko, i ostvarimo to što se u ličnosti samo nazire kao kvalitet?
Ljubav nije vezana za formu, objekat. Tu je problem sa odanošću.

Prava ljubav je uvek vezana za nešto više od onoga što jesmo. Onda je to slučaj i sa odanošću. Ali ljubav se manifestuje i doživljava kroz drugog. Samim tim i odanost prema drugom biva sastavni deo te ljubavi. Biti odan ideji, nekom imaginarnom apsolutu ili višem principu, bez mogućnosti spuštanja i doživljavanja toga u konkretnom, realnom odnosu je promašaj, fantazija. Tada ti nisi zaronjen u drugog već si sav prostor ispunio sobom, osećajem sopstvene vrednosti.

Imala sam utisak da sam razumela, osetila. Ali je, onog momenta kada sam pokušala da pretočim u reči, nestalo. Od svega je ostao samo osećaj da prava ljubav podrazumeva odanost. I da mora biti potpuna, bez delova koji štrče, otimaju se i protive.

Odvojenost

Koliko mogućnosti pogrešnog ima? Ili uvek grešimo na isti način?

Kako god, stapanje, sjedinjenost i celovitost ne mogu biti cilj. To je promašaj jer predstavlja težnju za nečim izvan. Shvatiti da sam već celoviti, takođe je promašaj, a i očigledna laž, s obzirom na mnoštvo oblika koje uzimam. Između ta dva promašaja, cilj treba da bude potpuno odvajanje, otcepljenost, razlikovanje. Celovitost u odvojenosti, vrhunska nedotaknutost. I, taj cilj odmah povlači pobunu, otpor, što ukazuje na mogućnost da je pravi. Koliko je jaka težnja za utiscima, za bivanjem dotaknutim, za onim što se duboko ureže, što znači, menja! Pomisao da nedotaknutost može biti cilj odmah čini da se stresem od hladnoće. Dve stvari najteže opraštam: glupost i grubost, a obe su asocijacija na hladnoću, nedotaknutost.

Onda ostaje da rešim problem odnosa nedotaknutosti i hladnoće. Da li potpuna odvojenost može biti živa, svesna, sveprožimajuća (paradoks!)? Šta bi bila čista emocija?

Sjedinjenost nije pravi cilj. Cilj je potpuna odvojenost. Ne rascep koji nastaje usled različitih htenja i težnja, ne rascep između onoga što prihvatam i onoga što odbacujem kod sebe, između onoga što je potisnuto i na površini svesti – to ludilo je već postignuto. Već odvojenost od svega što smatram sobom, od svega što jesam i nisam, od svih oblika koje mogu biti.

Premeštanje osećaja sebe u onaj deo koji je samo postojanje, koji daje znanje da jesam, da jeste.

Na jednoj strani je to, na drugoj ceo život, svi oblici, sve ono što sam bila i mogla biti, kao i sve ono što sam odbila da budem. Potpuna nedotaknutost onim što smatram dragocenim, intimnim, svetim. 

To bi bio cilj

Jedina stvarmost

Priroda je višedimenzionalna. Sve stvarnosti postoje kao celina, jednovremeno. Koju stvarnost živimo zavisi od aktuelizacije neke stvarnosti kroz ubeđenja, ideje i koncepte u koje ulažemo energiju i doslednost. Um vezuje svest za jednu od mogućih stvarnosti, i ta stvarnost tada postaje jedina stvarnost koje smo svesni. Sve mogućnosti su simultane i prožimaju se. Promena nije promena sebe ili drugih, već ulažanje u drugu paralelnu stvarnost koja odgovara frekvenciji naših misli. Stvarnosti se međusobno mešaju i prožimaju i odeljene su samo našom svešću, odnosno usmerenjem svesti, ubeđenjima. Sve već postoji, treba samo aktuelizovati drugu stvarnost…

Imam osećaj već viđenog. I sećanje na reči koje sam ispisala “Stvarnost u kojoj je moguće.”

Međusobno prožimanje svih stvarnosti podseća na one stare priče sa više završetaka. Šta ako odaberem sve moguće izbore istovremeno?

Ako sve varijante mogućnosti postoje, kako se aktuelizuju stvarnosti van ove za koju je sada vezan um? Taj odgovor već znam: kroz stanje ispunjene težnje, kroz kreativnu vizualizaciju, promenu stanja iz kog delujemo, promenu energije i vibracije. I to je zaista magija čudesnog kada čovek razvije sposobnost da se odvoji od onoga što se pokreće u njemu, od onoga što mu je dato strukturom ličnosti, komplekse, mehanizme. I kada usmerenom pažnjom da tom drugom stanju/vibraciji izvesno trajanje.

Međutim, onda se pojavi novo pitanje – da li išta ima stvarnost samo po sebi? Jer igra kreiranja je istovremeno i igra diskreiranja – nešto nastaje i nešto nestaje. Kreiranjem novog istovremeno brišemo staro. Šta je stvarnost onih koji bivaju delom naše stvarnosti, šta se, zaista, dešava sa njima? Ako nestanu u mojoj kreaciji, da li i dalje postoje u svojoj, bilo gde? To je pitanje koje je uvek znači korak nazad, ka poznatom, sigurnom. Pitanje koje izražava strah.

Nego, novi uvid: Utisci koji određuju delovanje i stvarnost koju privlačimo/živimo/kreiramo tj. aktuelizujemo imaju određenu energiju koja mora biti oslobođena. To negde znači da postoje iskustva (iskušenja) koja moraju biti proživljena, zapleti drame koji se moraju odigrati. Time smo determinisani, ali ne potpuno. Postoji mogućnost da, ukoliko postoji znanje i svest, scena bude odigrana drugačije, na nekom suptilnijem nivou ili simbolično. Time dobijamo prostor da biramo manje destruktivna ispoljenja, odnosno da smanjimo prostor za lančane reakcije i efekat koji to na druge ima, čime se smanjuje i začarani krug karmičkog delovanja. Igra imaginacije i kreiranja stvarnosti treba da je slobodna, nesputana strahom, jer kroz nju oslobađamo energiju utisaka koja stoji u potencijalu i čeka aktiviranje. 

Međutim, iza svega toga mora postojati znanje i usmerena težnja ka svesnosti/višem, kao i razumevanje da je jedina stvarnost osećaj Jesam, Postojim. 

To znanje daje kontinuitet svesti i prekida poistovećivanje sa imaginacijom, sa scenama i dramom u kojoj učestvujemo.

Skini sve

Postoje oni koji gledaju tako duboko, prodorno, da imaš utisak kao da skidaju odeću sa tebe. Takav pogled izaziva neprijatan osećaj. Osetis se bezvredno, prljavo, nezastićeno, poniženo. Jos teže je podneti pogled koji skida maske sa tebe. Koji je prikovan uz tvoje biće, koji želi da oseti nagost duše. To je onaj deo koji izaziva najveći strah i uznemirenost. Pogled koji prosto izaziva postavljajući drsko pitanje: “Dokle si spremna da ideš?”.

Odakle taj strah i osećaj neprijatnosti? Iz vrline? Ili je to zapravo utisak da kada se sve skine sa tebe, sva odeća, sve maske, ne ostaje lepo, ništa vredno pogleda. Ništa posebno i drugačije. Ništa vredno ljubavi. Samo potpuna ranjivost i odbacivanje.

Opustiti se i odbacivati jednu po jednu masku, opušteno, prirodno., s poverenjem. Pronaći lepotu i uživati u svakoj fazi. Razbiti sve maske, predrasude, uverenja. Osloboditi se straha. Jer strah nije vezan za pogled drugih, već za nas osećaj sebe. Šta je ono što ćemo mi videti i osećati o sebi kada konačno skinemo sve? Da li ćemo uživati u razaranju onog čega smo se tako dugo držali, iako nas i sama pomisao na to užasava? Uživati u nezaštićenosti i ranjivosti? U prepuštanju?

Biti oslobođen znači odbaciti strah. Mišljenje drugih, poglede drugih. Usuditi se da pogledaš u dubine svog bića. Odbaciti sve ono što jesi sada i otvoriti se za beskonačnost onoga sto možeš biti i sto Jesi. Baciti se u ponor sa poverenjem da se nećeš razbiti u paramparčad. Da ćeš odbacujuci život konačno početi da živiš, shvatiti, znati.

Povređenost

Postoje dva tipa ljudi: prvi, koji kada osete otrov u ustima, ispljunu taj otrov bez obzira šta i ko se nalazi ispred njih, i drugi, koji ga progutaju. 

Otrov je, naravno, metafora za sve ono što nas truje, za sve one okolnosti i ponašanja drugih koje nas ugrožavaju.

Cilj joge nije da na agresiju odgovaramo agresijom, niti da agresiju usmerimo ka sebi, gutajući i potiskujući ono što nas boli, plaši i ugrožava. Cilj joge je da pronađemo treći put, da umemo pročistiti ono što dolazi spolja, da promenimo percepciju, utisak, kvalitet onoga što dolazi do nas pre nego što progutamo. O tome se puno priča i na asertivnim treninzima koji postaju sve popularniji. Ono što se često dobija na asertivnim trenzima kao tehnike kojima pronalazimo pravu meru između agresivnosti (koja ugrožava druge) i pasivnosti (koja ugrožava nas) ima isti cilj, ali ne i efekat kao joga. Jer, asertivni treninzi rade sa ispoljavanjem, sa načinom na koji delujemo prema drugima. Agresivne tipove ličnosti uče uvažavanju drugih, a pasivne tipove uvažavanju sebe. Međutim, ne dotiču uzroke, pa se asertivnost često pretvara u pasivnu agresiju i ljubazne reči koje u sebi kriju potisnute negativne emocije. Problem pasivne agresije je veći nego problem otvorene agresije, jer je lakše odbraniti se od otvorenog napada. Pasivna agresija nas ugrožava na suptilnijem nivou jer izaziva loš osećaj kroz nametnutu krivicu, što mnogo duže i pogubnije deluje na nas. 
A to je pravi uvod u ono o čemu hoću da pišem.

Tema je široka, pa ću je usmeriti ka jednom osećaju, koji je dominantan kod drugog tipa ljudi, onih koji primarno gutaju otrove, koji spolja reaguju pasivno, povlačenjem. Odgovor na napad koji dolazi od drugih i okolnosti kod tog tipa ljudi je potisnuta agresija i agresija koja se usmerava ka unutra. 
Da li je uzrok takvom reagovanju osećaj za druge, potreba da ih sačuvamo, odbijanje da povređujemo, ili je pak u pitanju slabost, strah, linija manjeg otpora, nebitno je za ovu priču. Bitno je shvatiti da je i taj način, kao i suprotni, kad uzvraćamo istom merom, pogrešan. Pogrešan je jer truje, troši, i šteti. I vodi čitavam nizu psihosomatskih bolesti. 

Osećaj koji se jako često javlja kod tog tipa ljudi je osećaj povređenosti. Problem osećaja povređenosti je što to ne vidimo kao negativnu emociju. Kada pričamo o besu, mržnji, zavisti, ljubomori, strahu ili nemoći tu negde svi znamo da pričamo o negativnim emocijama i onome čega se treba rešiti. Niko normalan svesno ne održava stanje besa, mržnje, ljubomore jer ih doživljava kao nešto loše. 
Međutim, osećaj povređenosti je drugačiji. Problem sa tim osećajem je što dolazi iz vrednovanja života, drugih, sebe. Što je zasnovan na idejama ispravnog, na pravim vrednostima, idealima, težnji. Zasnovan je na osećaju da zaslužujemo drugačije, da dajemo, pružamo, da se trudimo, postižemo, a da drugi i život to ne cene. Baziran je na pravedničkom besu, na potrebi da život i drugi budu drugačiji, bolji, da imaju više osećaja, ljubavi, pažnje, vremena, razumevanja (kao što to imamo mi). 

Problem tog osećaja je što dolazi iz našeg osećaja pravde, ispravnosti. I što se mi, koliko god da nas taj osećaj troši i povređuje, kroz taj osećaj vrednujemo, izdižemo iznad drugih. Mi smo ti koji osećamo, hoćemo, radimo, težimo, volimo, koji se trudimo. A drugi su ti koji to ne umeju ceniti i vrednovati. Osećaj povređenosti je zapravo samosažaljenje, i osećaj superiornosti, ali u svom uzvišenijem obliku. To je razlog zašto ga toliko hranimo i održavamo, razlog zašto ga pravdamo. 

Problem osećaja povređenosti nije samo u tome što šteti onome ko se prepušta tom osećaju, već šteti i svima drugima koji su u blizini. Jer, osećaj povređenosti vrlo brzo prestaje da bude samo deo unutrašnjeg doživljaja, agresija usmerena ka sebi. Polako, suptilno, osećaj povređenosti ima za cilj nametanje osećaja krivice drugima, skretanje pažnje na sebe i nametanje svojih vrednosti, pogleda, ideala drugima. To je onaj deo kada pasivno ponašanje deluje agresivno (ugrožava prostor drugog i njegova prava da misli i oseća drugačije). Čak i bez tog suptilnog ugrožavanja drugih, kroz energiju koju emitujemo i krivicu koja se oseti u vazduhu, ugrožavamo druge i samim ugrožavanjem sebe, jer tako sebe u dužem periodu onesposobljavamo za normalno funkcionisanje. To je ona podsvesna težnja (kletva!) da će drugi shvatiti koliko smo značili tek onda kada nas ne bude bilo, kada ne budemo mogli da im pomažemo, da ih volimo, pazimo.

Cilj ovog teksta nije da do kraja i temljeno obradim osećaj povređenosti, način ispoljavanja i posledice koje ima kada se dugo vremena hrani i održava kao način ispoljavanja. Cilj mi je da primetimo do koje mere osećaj povređenosti truje i nas same i one koje se oko nas nalaze. Da primetimo da je i to agresija samo u svom suptilnijem i samim tim pogubnijem obliku. Da se ispoljava kroz emotivne ucene, kroz krivicu koju drugima prebacujemo. I da je stoga pogubna, štetna, bez obzira što dolazi iz početnog impulsa koji je ispravan, čist, dobar. Senzitivnost, osećaj za druge, težnja za istinom, pravdom, delovanje okrenuto ka stvaranju, izgradnji, negovanje pravih vrednosti, sve je to kvalitet, ispravan i vredan deo nas. Ali to je kvalitet koji zahteva da bude usmeren i razvijen na ispravan način.

Kako se rešiti osećaja povređenosti? Prvi korak je da primetimo koliko je to jako u nama, koliko često se tako osećamo. Drugi korak je da shvatimo da je to otrov koji gutamo (i koji zaista deluje fizički kao otrov) i koji polako zagađuje i sve što se oko nas nalazi. Ne ostaje u nama, ne ugrožava samo nas. Treći korak je da prestanemo da pravdamo povređenost idejama, stavovima, uverenjima. Da prestanemo sa rečenicama koje počinju “Ja uvek, ti nikad.” ili “Ti uvek, ja nikad”. A najvažnije i najteže je da dovedemo pažnju u momenat pre nego što se osetimo povređenim, da promenimo način na koji doživljavamo okolnosti i druge. To je ono što je cilj joge i efekat onoga na čemu se radi kroz asane, pranajame i sve druge tehnike. Joga nas uči da je naš doživljaj pogrešan, bez obzira na kojim plemenitim principima i idejama je zasnovan. 
Mi reagujemo na ideje, predstave, predubeđenja, predrasude, uverenja, a ne na stvarnost. To je osnovna greška i ono što nas potvrđuje u tom osećaju povređenosti kada drugi i okolnosti ne odgovaraju na način na koji očekujemo. Takođe, mi često ne reagujemo samo na ono što se dešava u tom trenutku, već na sve ono ranije što je bilo (i što smo ranije gutali), kao i na pretpostavke svega onoga što bi moglo biti. To za posledicu ima uvek raskorak između situacije i naše reakcije na nju. Mi skoro nikad nismo povređeni samo zbog onoga što nas sada ranjava, već povređenost u sebi kumulira sve stare povrede i razočaranja. Da bismo to razumeli i osetili u potpunosti potrebno je da dugo na tome radimo. A pre svega potrebna je odluka da ćemo istrajati u težnji da se toga rešimo.

Joga je dragocena jer nas uči da posmatramo ono što se unutar nas pokreće svakom asanom, svakim delovanjem. Ako steknemo naviku posmatranja onoga što se pokreće unutar nas, onda sa tim možemo odmah i da radimo. Možemo da naučimo da povređenost rešimo odmah kada počne da nastaje i da je se potpuno oslobodimo kako se ne bi kalemila na druge povređenosti ili srodne emocije. Preduslov je, naravno, da prestanemo da sebi dajemo vrednost kroz tu povređenost, a to je ujedno i najteže. Jer povređenost nas iznova i iznova potvrđuje upravo u delu iz koje nastaje – u idealima, idejama, vrednostima, značenjima koje dajemo sebi i drugima. I težina odustajanja od povređenosti je u gubljenju stubova stabilnosti koje nam te vrednosti daju, u osećaju sebe koji kroz to dobijamo.

Ko smo mi bez povređenosti, bez senzitivnosti, emotivnosti, bez toga da nam je STALO? 
Joga ima odgovor na to. Pitanje je samo da li smo spremni da ga čujemo.

Pokušaj da razumeš

Ovde i sada:
Kada si u potrazi za uzrokom onoga što te muči u prošlosti, kada pokušavaš da razumeš simptom, misleći o tome šta mu je uzrok, gubiš dragoceni trenutak u kom imaš mogućnost da razumeš srcem osećaj celog procesa, koji se pojavio u ovom trenutku pred tobom.

Voli uprkos simptomima.
Tako ćes biti bliže sebi, nego pokušavajući da tumačeći prošlost umiriš svoju sadašnjost
Voli ne gubi vreme