Ljubav je kao mama

Jedan od osnovnih postulata E. Bacha je
Ne bori se protiv mane već razvijaj vrlinu

Ta mesta zgrčenosti u nama oteta su od Ljubavi i zarobljena u našoj ličnoj bajci, u zamku boli
Odvojivši se od priče izađes iz zamka, i shvatiš da ne postoji

Ljubav je kao mama koja posmatra svoje dete koje prolazi svoja iskustva, pravi greške, ljuti se, boji se... posmatra i čeka da joj se vrati

Naglasak na mene - JA,  je mjesto gde smestimo svest i ono što radimo, identitet. Kada svest bića posmatra ličnost i njene postupke, pojavljuje se trenutno razumevanje, kao u rascepu u kojem svest o sebi opaža ograničenje sebe kada je zarobljena. 
Na taj način, zahvaljujući cvjetnoj esenciji, svest se oslobađa ponavljanja i volja može izabrati da se održi u svojoj vlastitoj dimenziji. 
Ponekad je posmatrač još jedan modalitet mene JA, koji ne toleriše nikakvu pogrešku ili je opravdava svojim sećanjem. Ograničenje je oslobođeno cvetnom esencijom i svesti sudca iz druge lažne ličnosti. To je prelazna tačka koja se mora posmatrati kako bi se svest vratila svojoj istinskoj prirodi.

Sećanje na vaše prethodno stanje, sprečava vas da budete u sada, iz vrline. Vrlina nema nikakve veze sa lažnim sebe JA ili njegovim željama. 
Biti je sada i vrlina je sama po sebi.
Svaka identifikacija sa slikom iz prošlosti, ma koliko voljenom ili cenjenom slikom sprečiće vas da budete ono što jeste.
Znam da nije lako jer želiš da budeš najbolja verzija sebe i kad se pojavi neka prepreka, gubiš iz vida činjenicu da iskustvo nije iz JA sebe, nego od toga da bude kroz njega, kroz tebe, a život ponekad nije zadovoljavajući uopšte za ideju života koju je lazno JA izgradilo. 

SWAN Tehnika samoprihvatanja

SWAN u prevodu znači labud, Hansa. 

Reč Swan je akronim sledećih pojmova:

S (strenght) – snaga
W (weakness) – slabost
A (acceptance) – prihvatanje
N (needs) – potrebe

Po rečima Swami Satyanande, rad na ovim aspektima pomaže nam da budemo bliže samoprihvatanju: "Svesnost i razvoj svesti putem praktikovanja yoge i meditacije, omogućava nam da zauzmemo poziciju kao da se izmičemo iz nas samih i posmatramo sebe i svoje doživljaje. To nam omogućava dublje proživljavanje, da postanemo svedoci svega što nam se dešava i da konačno prihvatamo stvari onakve kakve jesu.

Upražnjavanjem ove tehnike možemo da spoznamo stavku po stavku, odnosno – da spoznamo svoje potrebe, snagu svog bića, svoje slabosti i to koliko smo sposobni da prihvatamo.

Kada postanemo svedoci sebe i svojih okolnosti, postajemo povezaniji sa svojim velikim Ja, svojim središtem, sopstvom, čulima, telom, onim što mi zaista i jesmo, a to je mnogo više od onoga što svakodnevno doživljavamo. Um je prepun turbulencija, pokreta, želja, težnji, emocija, misli koje često lutaju, raznih stanja koja nas obuzimaju (ljutnja, tuga, strast)... Sve to zaustavljamo u procesu meditacije i posmatramo da bismo sagledali, rešili problem i dozvolili svom Višem Ja da se ispolji."

U jogi se smatra da labud ima sposobnost odvajanja mleka od vode, što je u prenesenom značenju kvalitet diskriminacije, viveka, jedan od najbitnijih kvaliteta svakoga ko ozbiljnije radi sa jogom i duhovnošću. Viveka je sposobnost da se odvoji ispravno od pogrešnog, istina od lažnog, stvarno od nestvarnog, promenljivo od trajnog, sopstvo od ega.

Vairagya je drugi bitan kvalitet, a znači odvojenost, de-identifikovanost, označava posmatrača. Da bi bilo koja tehnika samoanalize imala efekta potrebno je da zadržimo odvojenost. Kao kada na časovima joge posmatramo pokret, dah, sve što se unutar nas pokreće, tako treba da posmatramo i reakcije, sve što se u nama pokrene kada promišljamo ili pričamo o sebi, o ličnosti, o snagama, slabostima, ambicijama i potrebama. Nema nikakve svrhe da radimo SWAN ako ćemo samo popisati sve ono što inače o sebi mislimo i znamo, sve ono što je deo slike o sebi koju imamo, negujemo i sa kojom se predstavljamo drugima i sebi. Jer odbrambeni mehanizmi (odbojnici) i služe da tu sliku održimo. 

Stojimo pred ogledalom, našminkani, sređeni i vidimo da nos nije baš tako velik, kosa nije tako proređena, a i nismo se baš previše ugojili – ipak imamo decu, godine… 

Dakle, poenta je viđenje, uklanjanje odbrana. Suočavanje sa onim što vidimo ume biti poražavajuće i bolno, ali sve što je viđeno više ne može ostati potisnuto i samim tim gubi moć i snagu. 

Ceo naš rad u jogi je rad na energiji i snazi da se konačno suočimo i da krenemo da rešavamo, kako bismo, osvešćavanjem potisnutog, oslobodili blokiranu energiju i potencijale. Samo osvešćavanje, viđenje i prihvatanje je veći deo tog rada i posla. A da bi suočavanje bilo moguće potrebno je razumemo ideju poistovećenosti, identifikovanosti, odnosno ideju vairagye, odvajanja. 

Nikada neću sagledati svoju sujetnost ili samosažaljenje ili zavist ako sam poistovećena sa ličnošću koju posmatram, ako je doživljavam sobom. Jer kako ću nastaviti da budem ja ja, sa svim tim podlostima, manipulacijom, ljubomorom, patetikom koju vidim? 

Stavim tečni puder na lice, pa nema ni bubuljica, ni fleka, ni depigmentacije kože. Obučem dobro skrojenu odeću pa ne vidim celulit, gojaznost ili krive noge. I opet dolazimo do toga ko je taj koga posmatram? Ko je taj lik u ogledalu, to lice, to telo, taj um, te vrednosti, te slabosti, te snage, ti ciljevi?

Ako sam ja ta koju posmatram, onda nemam kud, moram napraviti sve te korekcije da bih mogla dalje, moram naći još bolje mehanizme odbrane, još više šminke, dobrih kvaliteta koje ću na sebe staviti. 

A ako ja nisam taj lik, već ona koja posmatra lik u ogledalu, onda sve dobija posve drugačiju dimenziju, značaj. Koga briga za kosu, zube, telo, zavist, mržnju, bes? Sve su to samo oblici ispoljenja, forme, ono sa čim smo došli na ovaj svet ili ono što smo, kroz život, izgradili i uništili. To nisam ja, nikad nisam ni bila ja. I cela patnja, stres, rastrzanost i nezadovoljstvo dolaze iz te pogrešne identifikacije. Kao i nemogućnost promene, jer ne mogu promeniti sebe ako sam ja ta koju menjam – nema ko tada da napravi promenu. (!)

Dalje, izuzetno bitan aspekt, a povezan sa odvojenošću i posmatračem je razumevanje da nemam ja snage i slabosti, ciljeve i potrebe – oni imaju mene. 

Strah me ima ili me voljenje ima. Zavist me ima ili me ima ispunjenost. Znanje se kroz mene ispoljava, težnja da podelim, da prenesem, ili se sebičnost kroz mene ispoljava. Ogromna razlika se napravi kada shvatimo da kvaliteti nisu naši, nisu deo nas. Naše je samo otvorenost i pogodnost da određene fizičke, emotivne, mentalne i psihičke snage i slabosti budu ispoljene. Na taj način se prekida identifikacija, poistovećenost i sa snagama i sa slabostima i sa ličnošću. 

Lepota nije do mene, kao što nije ni intelekt niti dobrota koju imam ili nemam. Sve mi je to dato ili oduzeto ili dozirano kako bih došla do onoga što je iza, do razumevanja onoga što sve to omogućava. Dakle, sve jednu snagu koju možemo nabrojati, imam u nekoj meri. Kao što imam sve jednu slabost koju možemo nabrojati, u nekoj meri. Jer nisam celovita, nisam postojana. Mnoštvo sam, zbrka, zbir različitih ličnosti, težnji, htenja. Šizofrena, luda. Umem biti izuzetno nežna i gruba. Umem biti iskrena, odana ali i lažna i manipulativna. Umem biti odgovorna, posvećena, ali i hvatati krivine i prebacivati odgovornost na druge. Umem biti smirena, i balansirana, ali i van kontrole, u afektu. Ko sam onda ja, koje su moje snage, slabosti, motivi, ciljevi? Želim i uspešnu karijeru, dobro plaćen posao, i brojna putovanja, i da budem kod kuće i da imam vremena za decu, i da kuvam i da učim, čitam… Želim sve! Ko sam ja onda? Šta je moje?

Moje je samo ono što je izvan toga, što, na momente, oseti lažnost i identifikaciju. Moja je svest koja je iza ispoljenog.

Zašto sagledavamo ličnost, snage, slabosti? Ako nismo ništa od toga, zbog čega sagledavmo sve te aspekte ličnosti, mehanizme, komplekse? 

Jasan je odgovor: jer nas uslovljavaju, ograničavaju. Da bismo videli identifikaciju, poistovećenost. Da bismo prekinuli identifikaciju i počeli da radimo na usavršavanju instrumenta koji jesmo. Da bismo usavršili fizičke, emotivne, intelektualne i psihičke sposobnosti, odnosno sposobnost ispoljenja, i stavili ih u funkciju cilja, potrebe koju imamo. A stvarna potreba je svesnost, spoznaja Sebe, Istinskog. Spoznaja onoga ko posmatra ili, još dublje, samog ogledala u kome je svako posmatranje moguće. Jer, sa tim znanjem, sa tom svešću mogu biti sve, mogu odražavati sve, sve snage, sve kvalitete. (!) Ljubav može da me ima, saosećanje može da me ima, znanje može da me ima. A strah, mržnja i ljubomora me ne mogu imati tada, ako to ne želim. Jer ne postoji identifikacija – znam da to nisam ja, da ničim nisam ugrožena, pa se nemaju za šta vezati, nema ih šta reflektovati.

I, da se ne lažemo – ipak je instrument koji imamo, koji jesmo, ograničen i podešen da određene stvari može više, dublje, bolje, lakše, a određene teže, lošije. Radimo u okvirima koje imamo, izvlačimo maksimum iz onoga što nam je dato. Zato je bitno da sagledamo kvalitete, snage i slabosti. Da poznajemo ličnost. Ne možemo ništa ispoljiti bez instrumenta, bez medija, bez ličnosti. 

Da bih prenela ove ideje moram imati kompjuter, program, internet, blog. Da bih držala čas joge moram koristiti glas i moram raditi na usavršavanju glasa i načina na koji se izražavam. A pre svega moram biti snažno utemeljena u pojavnom, svesna ograničenja i realiteta u kojem delujem. Moram imati novac, hranu, krov nad glavom, sigurnost. Moram razviti sposobnost praktičnog, jednostavnog da bih prenela ideje na način da mogu biti upotrebljene, življene i razumljene. Dakle, potrebna mi je razvijena ličnost, fizičke, emotivne, intelektualne i psihičke sposobnosti, potrebni su mi dobri instrumenti, kao i uklanjanje svega onoga što me sprečava, što smeta, svih onih slabosti i ograničenja.

Podsetnik: Zadatak

identifikovati slabost koju hoćemo da rešimo. Izabrati kvalitet/snagu koja nam je potrebna za to i postaviti cilj, koji je istinska potreba. I raditi na razvijanju tog kvaliteta u narednih 6 meseci, sa potpunom predanošću i istrajnošću. Sve drugo treba da je u funkciji tog cilja, tog kvaliteta. Jedna slabost, jedna snaga, jedan cilj.