Floriterapeutski rad sa decom starosti od 0 do 7-8 godina

Podatke o detetovim blokadama (emotivnim i mentalnim) možemo najlakše dobiti od roditelja. Doduše, kad dete već ima 5, 6 godina, možemo i sa njim da razmenimo neku informaciju, ali glavnina će ipak biti sakupljena u razgovoru sa odraslima. 
Ono što je blagodetno za rad sa decom u ovom uzrastu je činjenica da je dete, najčešće, ogledalo raspoloženja odraslih u kući. To znači da će rad sa roditeljima deteta posredno doprineti kvalitetnim promenama stanja deteta zbog kojeg su se roditelji prvobitno i obratili. Roditelji skoro uvek imaju stav da svaki prioritet treba ustupiti detetu. Pa kada pričamo sa njima nudeći podršku i pomoć za, na primer, preveliku brigu, umor, veliku odgovornost i slično, roditelj najčešće kaže: “ Ma neka, ja ću već nekako, samo da detetu bude dobro”. A činjenica je da će detetu biti dobro kada mami i tati bude dobro. Roditelje upoznajemo sa ovom činjenicom, kako bismo uložili napor u pravom smeru (roditelju). Tako da, iako je rad sa malom decom zahtevan, velika olakšica je u tome da ako se posvetimo roditeljima, posredno ćemo postići kvalitetne promene i kod deteta.
Ima još jedna stvar zbog koje ima smisla prvenstveno raditi sa roditeljima. Naime, njima je dete svakodnevno “pri ruci”, što znači da su oni, u odnosu na stručno lice, u mnogo boljoj poziciji da reaguju i daju dobre putokaze detetu u pravom momentu na pravi način. Zato je mnogo konstruktivnije pomoći roditelju da u toj svojoj ulozi uvek bude na visini zadatka - od takvog roditelja dete će imati više koristi nego od redovnih dolazaka kod nekog od stručnjaka.neke bitne informacije za definisanje i rešavanje problema dece.
1/ Mlađa školska deca obično nemaju velike kapacitete pažnje da bi se u strukturisanom razgovoru sa nama zadržali više od 20 - 30 minuta. Dakle kada smo u prilici da pričamo sa detetom o njegovim problemima, bolje da računamo na to da na raspolaganju imamo znatno kraće vreme za kvalitetnu razmenu informacija nego sa odraslima.
2/ I sa njima smo fokusirani na temu na koji način oni (neadekvatno) reaguju u konkretnoj situaciji. I njih takođe pitamo da li bi u toj situaciji bilo dobro kada bi bio, na primer, hrabriji ili kada bi više verovao u svoje moći (znanje/sposobnost).
3/ Važno je koristiti pojmove koji su detetu sigurno prepoznatljivi. Ako nisi sigurna, slobodno pitaj: „Jel' znaš šta to znači?“ ili mu daj dozvolu da ti kaže ako nešto od toga što pominješ nije siguran da je razumeo.
4/ U ovom uzrastu prisutna su osnovna osećanja - strah, bes i tuga, i njihove varijante. Verijante neprijateljstva prema drugima su ljutnja, bes, mržnja, ljubomora.
5/ Ako sa tom decom koristimo skalu intenziteta nekog osećanja ili detetove procene neke situacije, onda za decu do, na primer, 9 godina bolje da koristimo naše ruke koje raširimo srazmerno jačini merenog osećanja. Sklopljene ruke bile bi intenziteta 0 (dakle nema merenog osećanja), a najviše raširene ruke pokazale bi osećanje najvišeg intenziteta, tj bilo bi 10. Deca lako prepoznaju ovaj način merenja jer su već više puta bila u prilici da mami, tati, baki...rukama pokažu KOLIKO ih vole.
6/ Jedna od strategija je „Snađi se kako znaš“  Ne stvarno, deca različite prirode i karaktera nas inspirišu i blokiraju na različite načine. To nas ponekad dovede u situaciju da na licu mesta improvizujemo načine komunikacije za koje predpostavimo da će biti prihvatljive za dete i da će dete uzvratiti. 

FLORITERAPEUTSKI RAD SA DECOM od 9 do 16, 17 godina

Šta može biti problem kada je dete dovedeno na tretman?

Jedan potencijalni problem je RAZLIČITA MOTIVACIJA roditelja i deteta. Roditelj može nešto definisati kao veliki problem, i sasvim može biti u pravu kada smatra da je potrebno nešto preduzeti, a njegovo dete može da odbije saradnju. Detetovi razlozi da ne sarađuje su baš raznoliki:
a - to može biti način da kažnjava roditelje, 
b - može smatrati da problema i nema nego “mama drami”,
c - može smatrati da će problem proći sam od sebe pa je bez veze da se trudi,
d - može smatrati da o tom problemu ne sme da priča jer će to neko (roditelji ili mi u savetovalištu) na neki način zloupotrebiti
e - može smatrati da tu nema pomoći jer su već bili na više mesta, u više ordinacija pa, eto, nisu postigli bog zna šta…
f - svakako da ima i još nekih posebnih, ne tako uobičajenih razloga zašto bi neko dete odbilo saradnju u tretmanu.

Kad se nađemo u takvoj situaciji da roditelj dovodi dete koje nije spremno na saradnju, suština situacije je da se definiše naš zadatak, tj, da se definiše ko nam je tada klijent - čije interese treba da zadovoljimo? Ako izađemo u susret roditeljima i započnemo rad sa detetom - dobićemo ‘klijenta u otporu’ sa kojim nećemo moći razmeniti ni osnovne informacije. Mi ćemo se truditi oko nje/ga, probati da animiramo na sve načine, a dobićemo samo odgovore tipa “ne znam…” ili samo ćutanje.
Ako budemo zadovoljili interese klijenta (tj.deteta) i odbili da ga primimo zato što ne želi da se menja, roditelji će biti frustrirani, zabrinuti, razočarani i to će im biti dodatni problem na onaj osnovni koji već imaju sa detetom.

Dva su izlaza iz takve zavrzlame:
Važno je u prvom kontaktu sa roditeljem, pre nego što dogovaramo neki termin, pitati da li njegovo dete koje ima 12, 15 ili 17 godina zna zašto će doći kod nas, da li je zainteresovano da dođe. Posavetujte roditelja da motiviše dete na promenu na način koji je zdrav - u smislu da i dete želi da se menja. To će se postići ukoliko roditelj nađe načina da detetu pokaže šta je (detetu) lična korist od takvih promena. Na primer, ako je dete zainteresovano da bude bolje koncentrisano kako bi imao bolje sportske rezultate na treningu ili takmičenju (interes deteta), onda će se rad na poboljšanju koncentracije posredno povoljno odraziti i na njegove napore u učenju (interes roditelja). 

Drugo, možemo predložiti roditelju da njemu samom pomognemo da napravi neke promene u svom načinu na koji vaspitava ili motiviše dete na promene, da ga oslobodimo preterane brige i obogatimo većim poverenjem u sudbinu deteta, da postane konstruktivniji, jasniji u svojim zahtevima i odlučniji u sprovođenju tih zahteva; ili tolerantniji na nesavršenstvo deteta koje raste i menja se na način koji mu se ne sviđa… a sve sa ciljem da postane kvalifikovaniji i adekvatniji u svojoj ulozi roditelja. 

Promena kod roditelja posredno će uticati na rešavanje problema kod deteta.