Važnost paravan za lažnost

Svako od nas je milion puta došao do tačke gde shvata da je zabrljao odnos. To je, uglavnom, onaj momenat kada ispoljimo reakciju koja bude do te mere preterana da i sami moramo priznati da izgledamo potpuno ludi i van kontrole. Da li je to odnos sa partnerom, detetom, roditeljima, svekrvom, šefom, kolegama ili sa svima njima, nebitno je. Bitno je da tada konačno možemo sebi priznati da smo nezadovoljni, da je uništeno ono u šta smo ulagali toliko energije i vremena. 
Ono što tada najčešće uradimo je da krenemo da analiziramo u pokušaju da razumemo kada i šta je krenulo naopako. Analiza se uglavnom svodi na beskrajno pravdanje sebe i optuživanje drugih. Čak i kad svu krivicu preuzmemo na sebe, to retko bude istinsko razumevanje i pokajanje. 

Dakle, koji je pravi pristup kada dođemo do tačke gde više ne možemo negirati sopstveno ludilo i promašaje?

Moramo prvo pronaći način da obnovimo energiju.

Čim smo došli do tačke gde su afekti i reakcije van naše kontrole, znači da jako puno energije odlazi na potisnute sadržaje i da je energija za potiskivanje istrošena, te se sadržaji sada nekontrolisano ispoljavaju. 

U tom smislu, prvo je potrebno na sve raspoložive načine obnoviti energiju. U drugom koraku mora postati jasno da izlaz nikako ne možemo pronaći na nivou na kome smo trenutno. Um će uvek vrteti isto i pravdati sve što se dešava, uklapajući u poznate koncepte i ideje. 

Problem ne može biti rešen na nivou na kojem je nastao.

San, u kojem jesmo, ima značaj samo ako se uhvati simbolika, značenje, pravac u kome treba posmatrati i ako se dovede u vezu sa onim ko sanja, sa unutrašnjim stanjem, sa strahovima, težnjama i potisnutim sadržajima ili intuitivnim uvidima koji se kroz san ispoljavaju. Smisao sna je shvatanje unutrašnjeg stanja koje kreira slike i motive koji se pojavljuju kao dešavanja i drugi ljudi u snu. Buđenje je rešenje.

Svi problemi se rešavaju shvatanjem da je sve to san, stvarnost koju je um kreirao. Potpuno je uzaludno optuživati druge i sebe i trošiti vreme na analizu uzroka, a još manje na to ko je u pravu, a ko greši. Svi su u pravu, svi greše, jer svi žive svoju stvarnost i deluju iz svojih programa. Potrebno je uočiti obrasce, mehanizme, programe, uočiti sve što daje osećaj stvarnog i početi sa urušavanjem tog programa, kao virus svesti. Pobuniti se protiv zarobljenosti i prestati sa davanjem stvarnosti svemu tome. Živimo zarobljeni u snu u kojem sanjamo da delujemo, postižemo, činimo. Potrebno je da to zaista vidimo, razumemo, doživimo. Od toga kreće promena, kreće put buđenja.

 Neverovatno puno energije se dobije kada čovek samo prestane da se pravda i da optužuje druge u nastojanju da shvati šta je i kada sve krenulo pogrešnim putem. Nije moglo biti drugačije, nismo mogli učiniti ništa drugo, niti su to mogli drugi, jer živimo zarobljeni programima koji su se tokom života namnožili i ojačali. Jedini pravi izlaz je svesnost, svest.

Kroz  Evolutivnu floriterapiju radimo na tome