Molitva

 MOLITVA ¨ Gospodu ¨
Voljeni Oče, stanaru duše mojega Bića,
Tvoje ime je "Ja Jesam"

Klanjam se Tvome Svetom Imenu
Tvoje kraljevstvo je ovdje
Tvoja volja prevladava zemljom
kao i nebeskim carstvom moje duše
Ti širiš svoje ruke
i utažuješ glad svih živih bića
Ti lečiš sva srca od tuge
Kako bi ona uzvratila oprostom
svima onima kojima je um
zasjenjen neznanjem o Sebi ..
Voljena Majko, koja svima daješ osjećaj izbora
kako bi u konačnici odabrali Tebe,
koja si Istina
i time pronašli vječnu s l o b o d u
Slava tvome Imenu,
O Istino
Jer tvoje je kraljevstvo postojanja mira i ljubavi
Sva moć i slava izvire samo iz Tebe
koja svima pružaš mudrost, svjetlo, ljubav i hrabrost
da za sebe kažu: "Ja Jesam
Amin   Om

Mooji

2017. - Dobrodošla i u dobrom nas našla

Sonja

neMIR

Nemir je strah. 

Odakle? 

Sve krene kao instinktivna reakcija odbrane, a preraste u lošu naviku uma. Naravno, sve oko nas hrani te strahove. Zašto?

Zato što nas porobljava, oslabljuje.

Sve je zapravo užasno jednostavno. U pitanju je energija. Kreativnost, volja, intelektualne, emotivne i fizičke sposobnosti, otpornost u svim aspektima, sve zavisi od energije. Energija je potrebna za život. U većoj meri je potrebna za promenu, za oslobađanje od uslovljenosti. 

Gde odlazi energija? 

Odlazi onome što vezuje pažnju. Svaki put kada se uznemiriš (bez obzira koliko je to opravdano, realno) pažnja ti je usmerena na ono što ne želis da se desi, na ono što uznemirava. Um tada preuvaličava, kreativnost koristi u pogrešne svrhe, pa opasnost biva veća kroz značaj koji mu pridaje. 

Efekat? 

Energija uzalud potrošena, a prepreke time osnažene. Znači, pitanje je (i stvar koja je do tebe!) čemu želis da (pre)daješ energiju?

Strah je instinktivna reakcija i kao takva ima za cilj da nas sačuva. Naši instinkti su potpuno narušeni neprirodnim uslovima u kojima živimo. Strah koji osećamo nije deo instinkta. U pitanju je užasno loša navika kojoj je potrebno da se odupremo. 

Kako? 

Odgovor je u prethodnom delu: energija. Primeti koliko je teže ne podleći strahu kada smo umorni, iscrpljeni, kada smo na kraju snaga. Znači, cilj mora biti sačuvati energiju. Ne rasipati je. Sve negativne emocije troše energiju kada se za njih vezujemo: bes, mržnja, povređenost, strah. 

Prva stvar je ne hraniti te emocije, ne osnaživati ih opravdanjima (izgovorima), iskustvom, dokazima, znanjem. 

Drugi cilj je prikupiti energiju kroz ono što nas ispunjava, opušta, čini da smo u dubljem kontaktu sa sobom, sa istinskom prirodom. 

A treći cilj je da energiju koju imamo koristimo u svrhu promene. Shvatiti da je oslobađanje od uslovljenosti jedino vredno naših života. 

Pazi, ovaj deo je najbitniji jer ne radi se o pukoj želji da budemo prirodni, slobodni, nesputani. Mora biti mnogo više od toga: to mora postati deo svakog našeg pokreta, emocije i misli. Inače je, kao i mnoge druge stvari, samo prazno slovo na papiru, bez dubine, bez moći.

Svi strahovi su u osnovi strah od smrti, prolaznosti. Šta (ili ko) se plaši smrti u nama? To je pitanje na koje treba potražiti odgovor. Kao i na pitanje zašto nas smrt plaši.

Sve je stvar pridavanja značaja. Ništa od onoga što istinski imaš ne možeš izgubiti. Sve drugo je samo iluzija da je tvoje, do tebe. Ali iluzije su jake i sami ih hranimo, što i jeste problem kada pokušamo da ih se rešimo. 

Zašto ih hranimo? 

Zato što nam one daju osećaj života, sebe. I to je naš najveći promašaj.

Potreba za kontrolom nastaje iz straha da nas nešto ugrožava, da nam može biti oduzeto, da ćemo propustiti. Što je jača potreba da se sigurnost dobije kroz kontrolu (drugih i okolnosti), to je jači i strah od gubitka te sigurnosti (jer se uvek u pozadini javlja pitanje: A šta kada toga ne bude bilo? tj. strah od gubitka).

Kroz pokušaj kontrole (planiranje, neprestano razmišljanje o onome što nas uznemirava, razvijanje scenarija, pravljenje back up planova, stavljanje sebe u sve moguće varijante) kupuje se iluzija sigurnosti. Poenta je u razumevanju da se sve to mora vratiti sa projekcije (drugi i okolnosti) na sebe. Tu je ključno pitanje: Ko nas ugrožava? Čime? Ko je taj ko sabotira uspeh, ko guši, ko uznemirava? Sve je unutar nas, sve smo to mi sami. Tačka oslonca ne sme biti izvan nas samih. To znači da se fokus mora potpuno preusmeriti na sebe, na sledeći način:

– Imati dobar posao ne znači sigurnost, jer je iza uvek strah od gubljenja tog posla. Sigurnost daje znanje. Donosim odluku da ću raditi na znanju/kvalitetu svog rada. Sigurnost dobijam kroz to što ulažem u posao, u znanje.

– Strah da me drugi ne voli, da me odbacuje treba da bude zamenjen radom na sposobnosti voljenja, razvijanja sopstvenog prihvatanja. Voljenje je unutrašnji osećaj, nevezan za drugog.

– Poverenje nije poverenje u druge, već u sebe, u sopstveni kapacitet, otvorenost, kvalitete…

Zamke u koje nas um hvata: uverenje da odsustvo straha znači ravnodušnost, da nam neće biti stalo ni do čega, da vuče neaktivnost, lenjost, propuštanje prilika. Iako smatram da tenzija (strah i nemir) mogu biti jak motiv da se neke stvari urade i reše, upoznala sam i drugu stranu – a to je da pokretačka energija ne dolazi iz straha i nemira, već iz potrebe da ono što osećaš i imaš pretočiš u neko delovanje. Razlika je ogromna. Nestankom straha ne nestaje razum, i to je deo koji naš um nikako ne želi da prihvati. Neće se izgubiti svest o opasnosti ako se odreknemo straha od onoga što ugrožava – naprotiv, odsustvo straha uvek daje bolji uvid u opasnost. A u okolnostima koje su zaista ugrožavajuće (gde postoji realna, a ne iracionalna/anticipirana opasnost), instinktivan centar će preuzeti dominaciju i aktivirati strah na način da on omogući fizičke reakcije tela koje spašavaju život – taj deo ne možemo nikad izgubiti.

Zaključak: Sve ono što unosi i pojačava nemir nestaje iz našeg života onog momenta kada fokus potpuno okrenemo sebi i kada sigurnost gradimo na onome što u sebi imamo/stvaramo. Naš fokus mora biti na onome čemu težimo (trenutni i opšti ciljevi), a ne na načinu kako se to postiže (ne planiranje, ne pokušaj držanja kontrole). Planiranje treba da bude igra, okvir, nacrt koji potpomaže vizualizaciju postignuća i osećaj sebe. Planiranje može biti alat za pokretanje energije u određenom pravcu, ali ne i samo sebi svrha, ne i uporište, sigurnost. Ništa nije u našim rukama osim osećaja sebe i onoga što u sebi izgrađujemo. I ceo fokus mora biti to.

U nekoj meri ovo znači odvajanje od okolnosti i drugih. Jer prvi strah koga se rešavamo je strah od gubitka drugih, gubitka onoga što imamo. I tu se opet vraćamo na pitanje: Šta možemo izgubiti? Šta je ugroženo?

Jednom tako postaje uvek. I ne odlazi. Biva tu u beskraju prostora, u praznini.

Kada dolazi čudo

Bila jednom jedna djevojka, koja nije vjerovala u čuda, vjerovala je u čovječji razum. Tako su je od djetinjstva učili, i ona je povjerovala.

A čudesa postoje, bez obzira na to da li vjerujete u njih ili ne, i svakome od nas tokom života desi se ne jedno, već mnogo raznih čuda. Samo oni koji vjeruju u njih, iskreno se raduju i kažu: "Oh, čudo", a oni kao naša djevojka: "slučajnost" ili "posrećilo se".
 Šta vi mislite, kod kojih je srećniji život? Tako je, naravno, kod prvih! Na kraju krajeva, čudo i radost žive u Duši i stoga idu ruku pod ruku, a emocije su strane razumu - u najboljem slučaju, samo osećaj dubokog zadovoljstva.

Naš Razum i Duša su veoma različiti. Duša voli da pjeva i smijeje se, a Razum da planira i analizira.
 Pošto se naša davno odrasla djevojčica družila sa Razumom, zbog toga je rijetko pjevala, ali je razmišljala stalno.

Naravno, dok je ta djevojčica rasla, dešavala su joj se mala čuda, koje uporno takvim nije smatrala. A kada je odrasla, došlo joj je prvo veliko čudo.

- Gazdarice! Otvorite! Želim odmah da se desim! - oglasilo se Čudo.

Odgovor je bila tišina. Potom se neko uz uzdah pokrenuo i nezadovoljno pitao:

- Ko je to dođavola?
 - To sam ja, Čudo! Došlo sam u vaš život, da bi ga učinio svjetlijim i radosnijim!

- Gazdarica nije kod kuće, nije dozvoljeno puštati nikoga.

- Gdje je ona?

- Boravi negdje u Prošlosti! Analizira i upoređuje, iskustvo na djelove rastavlja.

- U redu, vratiću se kasnije, - reklo je zbunjeno Čudo.

... Uskoro je Čudo pokušalo ponovo, ali gazdarica je opet bila odsutna.

- Je li ponovo u Prošlosti? - pitalo je Čudo.

- Ne ... u Budućnosti! Planira i boja.

- Ah! Pa dobro, drugi put ...

... Sledeći put ispostavilo se da je gazdarica bila na mjestu, ali ...

- To si ti ... Čudo nije vrijeme za tebe!

- Nije vrijeme za mene? Kako to da shvatim?

- Gazdarica nije pri sebi ... ima problema. Preživljava! Nije joj do čudesa.

- "Nije pri sebi" ... Tako stvari stoje! A kada će prići sebi?

- Kada problemi postanu njena Proslost
 - Zar neće tada, vjerovatno, opet krenuti za njima u Prošlost - da analizira iskustvo?

- Pa, da.

- A kada ja da se desim?

- Pa, ti je ulovi negdje. Ili u Prošlosti ili u Budućnosti. Tamo se i dogovorite.

- To neće moći - tužno je odmahnulo glavom Čudo. - Ja se dešavam samo "ovdje i sada" - tako sam ustrojen.

- Pa, onda ne znam. "Ovdje i sada" - to je problematično. Ona u tom stanju rijetko biva. Obično je ili "tu" ili "tamo".

- To je ludo! - čudilo se Čudo. - Nemoguće, da čovjek bježi od svoje sreće! A šta se desilo?

- Ništa posebno. Usamljenost je obuzela. Ličnog života nema, nema posebnih radosti, samo jedno rutina ...
 - Dakle, to je to! Onda je najbolje vrijeme za čudesa, to jest za mene. Otvori vrata, Razume! Otvaraj, kad ti kažem!

Takavoj najezdi Čuda nemoguće je bilo suprostaviti se, i ono je brzo upalo u svijest odrasle djevojčice.

- Zdravo, ja sam čudo! - predstavilo se ono.

- Ali ja ne vjerujem u čudesa - čudila se ona, brzo brišući suze.

- Zato ja veoma vjerujem u tebe! Mislim da ćemo se slagati. Samo ovdje kod tebe mi je tijesno, nemam gdje da se okrenem ... Ali, to ćemo odmah popraviti! Šta je ovo?

Čudo je otvorilo plakar, a od tuda uz tresak survali su se kosturi.

- Kosturi u plakaru? I nije ti bilo lijeno da ih kriješ? Najbolje mjesto za njih je skladište vizuelnih pomagala! Bacamo?

- Bacamo ... - klimnula je glavom, potpuno zapanjena gazdarica.

- Odlično! Ovo su, koliko ja shvatam, osušena osjećanja i neostvareni snovi? Oprati i popraviti!

Dok je gazdarica ispunjavala naredbe, Čudo je zavrnuo rukave, melo i bacalo u kantu za smeće stare uvrede, potisnute želj e, tužna sjećanja i slično smeće.

- Ali, da li je mudro - otarasiti se nagomilanog iskustva? - stidljivo je pitala gazdarica.

- Možda i nije mudro, ali je zato veoma korisno! Da bi se u tvom životu pojavilo nešto novo, treba se prvo osloboditi starog!

- Oh, kako je prazno! - uzviknula je šokirana gazdarica, generalno čišćenje. - U meni ništa nije ostalo! Sa čim ću živjeti?

- Sa mnom! - radosno je saopštilo Čudo. - Ušlo sam u tvoj život, i sada te ne ostavljam. Ja i ti ćemo zajedno stvoriti mnogo malih čudesa!

 Tako je u život gazdarice ušla bezuslovna ljubav - najveće Čudo koje postoji na svijetu. Ona joj ne dozvoljava da odlazi u prošlost i vezuje se za budućnost, jer ono što se dešava " ovdje i sada" je uvijek mnogo privlačnije!

Sada ima sve: i obožavaoce, i čudesa, i radost života. "Kakva čudesna žena!" - često kaže za nju okruženje, i to je istina: jer Čudesa nas osvjetljavaju iznutra, i tada mi sami postajemo Čudo!

Autor: Irina Konstantinova Seminova -  Eljfika

Najlepšu ljubavnu priču priča tišina izmedju nas dvoje

Najlepšu ljubavnu priču priča tišina izmedju nas dvoje dok smo upleteni u zagljaju... Goli smo i ranjivi pa ipak ceo svoj svet u SVEt unosimo, do nestanka. Muzika u meni je u ritmu otkucaja Života, tvog i mog srca...i dok dolazeci na vibraciju najtaninjeg titraja, pocinjes da mirišeš na mene, pripijam se, predajem se i upijam te svakom porom, dišem te - dišeš me...dok ne postanemo jedno telo pa do njegovog nestanka…. a onda Ništa - PrazninaPunine

Sve tvoje ima miris mirne čežje i nežnosti. Želim da traje...i zahvalna sam na blagoslovu Ljubavi, ne samo danas...Ljubav nema datum, ni početak ni kraj...

Kada osetite da tolika količina ljubavi struji kroz vaše srce i celim vašim telom praćena neopisivo prijatnim osećajem topline koja vas greje i koja se svakim novim udahom širi i raste sve dok u jednom trenutku ne kulminira svetim iskustvom povezanosti i jednote prilikom kojeg u očima potpunih stranaca možete jasno vidjeti suštinu koja nas sve povezuje i spaja i osetiti čistu bratsku ljubav i prisnost kakvu osećate prema najbližim članovima svoje porodice... Tada ulazite u stanje istinske čarolije života, gdje ništa ne doživljavate kao problem i sve vam ide od ruke, nošeni talasom iskrene radosti čiju Svetlost isijavate i prenosite svima s kojima dolazite u dodir...

Da biste zaista doživeli to iskustvo i održali ga svesno u svakodnevnom životu, morate da prestanete da slepo slušate naredbe svog uma i otvorite se prema onome što vam govori vaše srce. Umesto razmišljanja usresredite  se na doživljavanje života onakvog kakav on jeste,  a ne onako kako ga objašnjava vaš um. Vaš um je zarobljen u vremenu, neprestano mučen strahovima od budućnosti i opterećen krivnjama iz prošlosti koje vas drže u stanju stalne napetosti i neizvesnosti, što vam daje iskrivljenu percepciju života. Za razliku od toga, dom vašeg srca je uvek OVDE I SADA i jedino u toj oazi bezvremenosti možete osetiti i dotaknuti svetost života. 
I dok verovatno sve to dobro znate na nivou teorije i pročitali ste nekoliko knjiga na tu temu, i bili na nekoliko seminara sigurna sam da postoji priličan broj vas koji se pitaju kako u praktičnom smislu, u svakodnevnim okolnostima koje su tu pred vama, učiniti taj svesni pomak, kako se osloboditi misli i briga i biti istinski sretni sada.

Svi smo mi kao deca bili prirodno u tom stanju, no posle, kad je um preuzeo uzde nad našim životom, zaboravili smo to umeće, a sada je došlo vreme da se ponovo prisetimo.
 Sonja