Seme ljubavi

                           Kad svojim delima "bacamo" Seme ljubavi, mi smo ti koji cvetamo
Sonja

S vama to nema nikakve veze

U igri života vi ste autor priče koju sami sebi pričate. U vašoj se priči sve odnosi na vas, a tako i mora biti, jer vi ste centar sopstvenog kosmosa i priču pričate iz svoje vlastite pozicije.

Vi stvarate slike za sekundarne likove u svojoj priči i dodjeljujete im uloge koje oni trebaju da igraju. Jedino što znate o tim sekundarnim likovima je priča koju vi sami o njima pričate. Istina je da ne poznajete nikoga, a osim toga, niko ne poznaje vas.

Poštovanje je najveći izraz ljubavi. Ako drugi ljudi pokušavaju da napišu vašu priču, to znači da prema vama nemaju poštovanja. Smatraju da niste dobar umetnik koji bi sam mogao da napiše svoju priču, iako ste se upravo zato i rodili.

Jedini način na koji možete da promenite svoju priču je da promenite ono što verujete o sebi. Oslobodite li se laži u koje verujete o sebi, promeniće se i laži u koje verujete o svim drugim ljudima. Svaki put kad promenite glavnog junaka svoje priče, menja se i cela priča kako bi se prilagodila novom glavnom liku.

Ne gubite vreme shvatajući stvari lično. Kad vam se drugi ljudi obraćaju, oni u stvari razgovaraju sa sekundarnim likom svoje priče. Što god ljudi govore o vama, to je samo projekcija njihove slike o vama.

S vama to nema nikakve veze.

Telo je dnevnik našeg života

Telo je dnevnik našeg života i njemu je sve zabeleženo. 

Neosvešćene (svesno ili podsesno potisnute) emocije nagomilavaju se u telu sto tokom vremena stvara fizičku krutost, stres, napetost a ponekad i bol. 

Joga je savršeno sredstvo, ali postoje i druga, za oslobađanje nagomilane emocionalne napetosti iz tela i doživljaja isceljenja koje dolazi nakon toga. Postoji mnogo metoda u okviru joga prakse kako bi se otkrile duboko potisnute emocije, dovele na površinu i onda se oslobodile u potpunosti iz tela.

U karlici zadržavamo stres i negativne emocije kao što su strah, krivica i tuga. Kad god ne znamo šta da uradimo sa nekim osećajem ii iskustvom mi ga potisnemo - odložimo u karlicu. 

Zato je posebno važno da praktikujemo asane koje dovode pranu (životnu silu) u taj predeo.

Karlični pojas je posebno interesantan pošto su duboki mišići u trbušnij duplji – psoas i illiacus – neverovatno moćni, neverovatno duboki i čuvaju neka od naših najmoćnijih osećanja. 

Kukovi su moćni emotivni centri, deo našeg jezgra i naš centar gravitacije (težište tela je na oko 2-3 cm ispod pupka). Težište kod žena je nešto malo niže nego kod muškaraca. Kukovi su važni kao oblast koja određuje našu povezanostsa drugima i kontrolu ili nedostatak kontrole drugih.
Otvaranje kukova i mišića kuka su značajni za oslobađanje emocija kontrole i otvaranja sebe za rađanje novih ideja, zadovoljstva i novih kreacija. 

Ukoliko se oslobodimo kontrole, slobodni smo da izrazimo sve aspekte naše ljudske kreativnosti i naši kukovi bi trebalo da se kreću lagano bez poteškoća ili bolova.

Osećaj sigurnosti

Osećaj sigurnosti mora doći iz nas samih. Iz razumevanja onoga što jesmo i što jeste. Mora doći iz kontakta sa dubljim delovima prirode, iz kontakta sa onim trajnim, večnim u nama. 
Moramo razumeti da je dobar deo onoga što sada doživljavamo kao pretnje i ograničenja dolazi iz neznanja, nerazumevanja i nemanja uvida u stvarno, istinsko. I da jedino što vredi truda i ulaganja energije je kontakt sa tim stanjem i uklanjanje svega onoga što nas od tog stanja udaljava, odvaja. 
Osećaj sigurnosti dolazi iz znanja da Jesam, i Postojim i da to ne može biti oduzeto. Osećaj sigurnosti dolazi iz znanja da sve što se desi mogu preživeti, rešiti, proći. Dolazi iz znanja ko sam ja, znanja iz čega nastaje osećaj straha ili poverenja. A suprotnost strahu je poverenje. Beskrajno poverenje u prirodu, smisao, u dobro i istinsko.

Sve što radimo na jogi, sve tehnike koje koristimo – od opuštanja, rotacije svesnosti kroz telo, usmeravanja pažnje na dah, svesnost pokreta i daha, svesno opuštanje mišića koji učestvuju u pokretu i položaju, odvajanje, posmatranje, sve tehnike disanja i meditacije, sve je to upravo kontakt sa onim delovima našeg bića i postojanja koji daju osećaj sigurnosti, unutrašnji mir i znanje koje je jedini pravi temelj poverenja. Jer tada poverenja dolazi iz znanja, ne iz slabosti, niti potiskivanja straha. Tada verujem da postoje dublji nivoi bića i postojanja jer sam ih spoznao, osetio, dotakao, a ne zato da bih umirio strah. I tu je ogromna razlika! Ideje duhovnosti i filozofije su nužan deo razumevanja i znanja. Ali bez praktičnog iskustva, bez primene svih ovih tehnika, sve te ideje su bezvredne. Jer ne možemo seći granu na kojoj sedimo, ne možemo razumeti identifikaciju i iluziju ugroženosti dok smo u toj tački percepcije, poistovećeni sa tim. 
Potrebno je da odemo u deo iz koga to možemo posmatrati, videti, razumeti. Potrebno je da pronađemo put ka tom delu nas iz koga izvire sva sigurnost, sav mir i beskrajno poverenje/znanje.

Jedino u šta vredi ulagati energiju i napor je put ka unutrašnjem osećaju sigurnosti koji dolazi iz znanja stvarnog, istinskog. Iz poverenja u prirodu, ono što jesmo i jeste.

Vežba

Usmerim pažnju na dah i posmatram udah i izdah. Sa svakim udahom telo se širi, ispunjava energijom. Sa izdahom telo se opušta i oslobađa napetosti, sa svakim izdahom opustenost je sve dublja i dublja. Osetim ispunjenost i oslobođenost. Osetim prisustvo, postojanje, život. Sebe.

Biti u unutrašnjem prostoru sasvim je drugačije od bivanja u beskrajnim tokovima misli 

Sonja

Drama Queen trip ... O ne, nisam ja

Šta je stvarno u našim životima? 
Koliko su stvarno ugrožavajuće ili dramatične okolnosti u kojima živimo? Koliko su stvarni ljudi oko nas? Kad smo ih poslednji put pogledali, kada smo refresh-ovali i update-ovali doživljaj drugog? A stavove i ideje o životu? Znanja? 
I na kraju, najteže pitanje: 
Koliko smo mi sami stvarni u svom životu? 
Da li zaista osećamo da smo to mi, kada o sebi pričamo? Šta su nam težnje, motivi? Gde smo mi u toj drami koju stalno igramo? Ko smo?

U našim životima je sve borba za glavnu ulogu. Drama Queen trip, na ovaj ili onaj način. Sve je to ego i pridavanje značaja sebi. Sve je to, na kraju, duboka sumnja da bez aplauza, bez potvrde drugih, bez pažnje ne vredimo. Tu negde se moramo setiti da je pažnja = energija i da je otimanje za glavnu ulogu otimanje oko energije. Nepotrebno i tragi-komično, s obzirom da je uglavnom uzimamo od onih koji je nemaju ili imaju lošu i s obzirom da je odmah trošimo na sledeću scenu u kojoj moramo obezbediti mesto.

Drama je, naravno, nužan deo naših života. Drama je pokret, konflikt, kontrast, suočavanje suprotnosti. Kroz dramu se pokreće i usmerava energija. Drama je igra koju ne treba izbegavati, već naučiti igrati. I biti pisac, režiser, kamerman ili scenograf. Možemo biti i glumci u toj drami, igrajući neki od omiljenih nam likova, ali bez identifikacije, bez da dramu zamenimo za stvarnost. Zapravo, stvarna drama je ona u kojoj nas nema i to je suština i ključ problema.

I neverovatno je koliko čeznemo za slobodom, a opet želimo to naše ograničeno JA da zadržimo po svaku cenu. Možemo biti bilo ko u drami, živeti bilo koju dramu, odabrati bilo koju scenu koja će nas pokretati, motivisati, učiti. A opet, mi biramo uvek isti lik i uvek iste scene u kojima će taj lik konačno dobiti svojih 5 minuta! 
Najbitniji deo drame, naravno, odigraće se nakon naše smrti, kada svi konačno shvate koliko smo vredeli i koga su izgubili ili propustili… Toliko o našoj težnji za slobodom i našem intelektu.

Vreme ne rešava ni drame, ni rane. Samo ih privlači i gomila još više. To je put stare svesti poistovećene s vremenom. A mi živimo u novom dobu - dobu u kojem skokovi zamenjuju procese a let puzanje

Dakle: „Svi likovi su izmišljeni i svaka sličnost sa stvarnim osobama ili događajima je sasvim slučajna.“