Dođe mi da ti pišem o sreći koja je svuda oko nas, o radosti koja nas ispunjava, no opisi će moju radost i sreću razbuktati još više, al u meni...
Tvoja traži Tebe da je primetiš u sebi, osetiš u svemu i raspeš po svima.
Dođe mi da ti pišem o snazi, o Sili al reči moje su opis moje snage i Sile koja me pokreće u svakom mom delovanju i čini moj život ispunjenim.
Tvoja snaga nije u mojim rečima već u onome što Tebe tera da širiš krila i da dahom vetar koji te u let nosi, praviš.
Dođe mi da ti pišem o Miru, plišanom, treperavom i tihom što u dubinama našim živi, al to bi samo pojačalo njihanje moje kolevke. Do tvog mira ćeš prolazeći kroz strah doći, kad zaron u sopstvene dubine napraviš dok zrakom Sebe put svetliš
Dođe mi da ti pišem o slobodi koja je u svakom našem pokretu, svakom doživljaju, toliko osnažena osećajem da mogu sve i da to život moj je, ali to neće osloboditi Tebe tvoje svezanosti za ono što te okovalo. Od njih se sama moraš osloboditi.
Dođe mi da ti napišem koju reč utehe, no uteha tvoja, moja bila bi. Utešila bih jedino sebe da sam sve učinila iako učinjeno nije. Ti si ta koja jedina činjenje činiš tebi stvarnim.
Dođe mi... i prođe
U stvari, već ispisano je sve.
Dato Tebi na dar. Tebi od Tebe.
Ovako neispisano, značenje ima samo za onoga koji iz sebe sebi pročita taj najlepši dar. Koji zna da davanje jeste primanje nikom drugom do sebi koji sve to jedini i vidi i oseća.
Jer snaga, uteha, sreća, mir, ljubav, sloboda, kao i sve ostalo, jedino su vidljivi onom koji ih ispiše sam sebi živeći svako slovo svojim delovanjem i dajući Sebi da ih i živi i oseća.