PROMENA
Na
jogu se dolazi onda kada osetimo da je potrebna promena. Ali to ne znači da smo
spremni na promenu. Intelektualno, mi razumemo da način na koji živimo vodi
stresu, bolu, hroničnom nedostatku energije, rastrzanosti na milion strana i
stalnoj trci sa vremenom, preplavljenošću negativnim emocijama i odlukama u
kojima ne možemo istrajati. Intelektualno mi hoćemo da bude drugačije, da smo
ispunjeni, zadovoljni, stabilniji, koncentrisaniji, sigurniji, zdraviji.
Međutim ne primećujemo do koje mere mi hoćemo to sve, bez da promenimo način na
koji živimo, osećamo, razmišljamo i delujemo.Sada dolazimo do onoga što joga
radi – ona ne raspravlja sa vama, ne nudi argumente i ne odgovara na izgovore
koje biste dali da je u pitanju dijalog. Ona vas menja, izbacuje iz uslovljenosti
tako da zaobiđe intelektualne i emotivne otpore koje biste imali prema promeni
da znate o čemu se radi.Joga ne radi na taj način. Ne raspravlja, jer nema
svrhe. Otpori su prosto prejaki. Zato se oni savlađuju na drugi način, bez
vašeg svesnog dopuštenja. Načinom na koji radimo na disanju, na pažnji, na
opuštanju, mi pravimo novi odgovor, pravimo promenu. A cilj je, da u momentu
kada se desi reakcija, ona biva promenjena – telo počne da se opušta, disanje
postaje dublje, a samim tim poistovećivanje sa emocijom (a emocija nastaje iz
doživljaja da je nešto bitno, važno) slabi.
Da
bi vas nešto promenilo, morate biti izbačeni iz uslovljenosti, vaša volja mora
biti pokorena. Na neki način, morate biti prevareni, mora vam se dati nešto što
biste inače odbacili, što ne biste dopustili. Kao lek koji dajemo kućnim
ljubimcima i deci, protiv njihove volje, jer znamo da pomaže, da ne postoji
drugi način.
Joga
ima moć da vas promeni, to je njen osnovni kvalitet ali i problem, jer vi to,
uglavnom, ne želite. Da biste mogli dobiti od joge ono što ona daje, nužno je
da je i vrednujete na pravi način, da imate poverenja u ono što se daje i
traži. Onog momenta kada počnemo da prilagođavamo jogu sebi, ona gubi vrednost
i moć da nas promeni, jer je svodimo na ono što već imamo, na ono što sada
znamo, razumemo i tražimo. Nije problem što vežbači ne znaju vrednost joge i
što očekuju da im se da ono što traže, problem je što time određuju vrednost i
cenu i utiču na ponudu, pa instruktori odgovaraju na to prilagođavanjem. Pravi
kvalitet uvek ima malo onih koji ga mogu vrednovati i malo onih koji su spremni
da plate cenu. Naravno, kada pričamo o jogi, cena je metafora, za sve ono čime
smo spremni da platimo za sopstveni razvoj i znanje koje nam je za to potrebno
– energija, trud, žrtva, istrajnost, odustajenje i odbacivanje onoga što vuče
nazad, ka degradaciji.
Na
kraju ostaje da razmislite o onome što od joge tražite. I da tu budete potpuno
iskreni sa sobom i da stalno to preispitujete. I, naravno, ostaje da odredite
koju cenu ste spremni da za to date, koliko vaša težnja za vas vredi. Jer vi
postavljate vrednost i tu vrednost tražite i dobijate.
PREDAJA
Da
bi vas nešto promenilo, morate biti izbačeni iz uslovljenosti, vaša volja mora
biti pokorena. Na neki način, morate biti prevareni, mora vam se dati nešto što
biste inače odbacili, što ne biste dopustili. Kao lek koji dajemo kućnim
ljubimcima i deci, protiv njihove volje, jer znamo da pomaže, da ne postoji
drugi način.
Naravno,
ovde nije reč samo o vama. Reč je o svakom od nas, o meni.
Da
bih mogla tokom opuštanja, asana i pranajama pokoriti vašu volju, moja pre toga
mora biti pokorena. Moram biti prepuštena nečem višem od onoga što doživljavam
sobom u svakodnevnom smislu. Da nije tako, ono što dajem ne bi imalo snagu, ne
bi moglo ništa protiv vaših otpora.
Izbacivanje
iz uslovljenosti, iz poznatog i naučenog, nije stvar naše volje – zato i jeste
izbacivanje. Nije stvar volje, ali jeste dopuštanja i istrajavanja. To je
pitanje predaje. I stvar shvatanja da ne možemo ništa promeniti sve dok
delujemo u okvirima poznatog i sigurnog – u ograničenom prostoru misli, emocija
i pokreta u kojem smo se zarobili. Promena zahteva nešto novo i drugačije, a
ona ne može doći iz ozidanog prostora u kome iznova potvrđujemo sebe.
IZBOR
Istina,
imamo i mogućnost – da od joge napravimo gimnastiku i da pustimo da pokreti
budu sami sebi svrha, da vežbanje bude bez pažnje i bez primećivanja onoga što
se u nama pokrene. Taj način nije nužno loš, jer on nemir, napetost, stres i
energiju koja se pokrene pretvara u delovanje, prilikom čega se ta energija
koristi, prazni, oslobađa. To je svakako bolje nego da ostane u telu, u grču.
Ali ta vrsta vežbanja ne menja ništa u načinu na koji doživljavamo ili
reagujemo, niti deluje na uzroke. Ona je samo način produktivnijeg i zdravijeg
načina kanalisanja energije koja se pokrene u nama. Tu je bitno znati šta nam
je cilj, šta je ono na čemu radimo. Da li je cilj samo da na lakši način
podnosimo život, da imamo zdravije i lepše telo, ili je cilj rast, svest, istinska
promena koja dolazi iz saznanja da mora postojati neka dublja svrha postojanja,
nešto više od samog pokretanja i trošenja energije, i težnje da to ostvarimo.
POVERENJE
Interesantno
je da se doživljaj i procena neke situacije menja promenom načina na koji
dišemo, svesnim usmeravanjem pažnje na pokrete i promenom položaja tela. Kada
to primetimo, kada radimo na tome kroz svesno opuštanje u krajnjem položaju,
onda imamo prilike da razmislimo o stvarnosti onoga što osećamo i mislimo, o
istinitosti naših doživljaja. I priliku da promislimo o utiscima, o energiji
koju dobijamo kroz utiske. Istu okolnost (napetost mišića, neugodnost zbog
istezanja) možemo doživeti na dva načina – možemo osetiti nemir i na nemir
reagovati grčem, izlaženjem iz položaja, osećajem nezadovoljstva zbog
neprijatnosti, bola ili sopstvenih granica, otporom prema svemu tome, osećajem
da smo ugroženi, besom, mržnjom, što nam daje jedan doživljaj i kvalitet energije
koju na taj način pokrenemo, ili možemo, ubacivanjem pažnje i svesnim
opuštanjem, iskoristiti energiju koju napetost pokrene i transformisati je u
osećaj ispunjenosti, sjedinjenosti, duboke opuštenosti, predaje, poverenja.
