neMIR

Nemir je strah. 

Odakle? 

Sve krene kao instinktivna reakcija odbrane, a preraste u lošu naviku uma. Naravno, sve oko nas hrani te strahove. Zašto?

Zato što nas porobljava, oslabljuje.

Sve je zapravo užasno jednostavno. U pitanju je energija. Kreativnost, volja, intelektualne, emotivne i fizičke sposobnosti, otpornost u svim aspektima, sve zavisi od energije. Energija je potrebna za život. U većoj meri je potrebna za promenu, za oslobađanje od uslovljenosti. 

Gde odlazi energija? 

Odlazi onome što vezuje pažnju. Svaki put kada se uznemiriš (bez obzira koliko je to opravdano, realno) pažnja ti je usmerena na ono što ne želis da se desi, na ono što uznemirava. Um tada preuvaličava, kreativnost koristi u pogrešne svrhe, pa opasnost biva veća kroz značaj koji mu pridaje. 

Efekat? 

Energija uzalud potrošena, a prepreke time osnažene. Znači, pitanje je (i stvar koja je do tebe!) čemu želis da (pre)daješ energiju?

Strah je instinktivna reakcija i kao takva ima za cilj da nas sačuva. Naši instinkti su potpuno narušeni neprirodnim uslovima u kojima živimo. Strah koji osećamo nije deo instinkta. U pitanju je užasno loša navika kojoj je potrebno da se odupremo. 

Kako? 

Odgovor je u prethodnom delu: energija. Primeti koliko je teže ne podleći strahu kada smo umorni, iscrpljeni, kada smo na kraju snaga. Znači, cilj mora biti sačuvati energiju. Ne rasipati je. Sve negativne emocije troše energiju kada se za njih vezujemo: bes, mržnja, povređenost, strah. 

Prva stvar je ne hraniti te emocije, ne osnaživati ih opravdanjima (izgovorima), iskustvom, dokazima, znanjem. 

Drugi cilj je prikupiti energiju kroz ono što nas ispunjava, opušta, čini da smo u dubljem kontaktu sa sobom, sa istinskom prirodom. 

A treći cilj je da energiju koju imamo koristimo u svrhu promene. Shvatiti da je oslobađanje od uslovljenosti jedino vredno naših života. 

Pazi, ovaj deo je najbitniji jer ne radi se o pukoj želji da budemo prirodni, slobodni, nesputani. Mora biti mnogo više od toga: to mora postati deo svakog našeg pokreta, emocije i misli. Inače je, kao i mnoge druge stvari, samo prazno slovo na papiru, bez dubine, bez moći.

Svi strahovi su u osnovi strah od smrti, prolaznosti. Šta (ili ko) se plaši smrti u nama? To je pitanje na koje treba potražiti odgovor. Kao i na pitanje zašto nas smrt plaši.

Sve je stvar pridavanja značaja. Ništa od onoga što istinski imaš ne možeš izgubiti. Sve drugo je samo iluzija da je tvoje, do tebe. Ali iluzije su jake i sami ih hranimo, što i jeste problem kada pokušamo da ih se rešimo. 

Zašto ih hranimo? 

Zato što nam one daju osećaj života, sebe. I to je naš najveći promašaj.

Potreba za kontrolom nastaje iz straha da nas nešto ugrožava, da nam može biti oduzeto, da ćemo propustiti. Što je jača potreba da se sigurnost dobije kroz kontrolu (drugih i okolnosti), to je jači i strah od gubitka te sigurnosti (jer se uvek u pozadini javlja pitanje: A šta kada toga ne bude bilo? tj. strah od gubitka).

Kroz pokušaj kontrole (planiranje, neprestano razmišljanje o onome što nas uznemirava, razvijanje scenarija, pravljenje back up planova, stavljanje sebe u sve moguće varijante) kupuje se iluzija sigurnosti. Poenta je u razumevanju da se sve to mora vratiti sa projekcije (drugi i okolnosti) na sebe. Tu je ključno pitanje: Ko nas ugrožava? Čime? Ko je taj ko sabotira uspeh, ko guši, ko uznemirava? Sve je unutar nas, sve smo to mi sami. Tačka oslonca ne sme biti izvan nas samih. To znači da se fokus mora potpuno preusmeriti na sebe, na sledeći način:

– Imati dobar posao ne znači sigurnost, jer je iza uvek strah od gubljenja tog posla. Sigurnost daje znanje. Donosim odluku da ću raditi na znanju/kvalitetu svog rada. Sigurnost dobijam kroz to što ulažem u posao, u znanje.

– Strah da me drugi ne voli, da me odbacuje treba da bude zamenjen radom na sposobnosti voljenja, razvijanja sopstvenog prihvatanja. Voljenje je unutrašnji osećaj, nevezan za drugog.

– Poverenje nije poverenje u druge, već u sebe, u sopstveni kapacitet, otvorenost, kvalitete…

Zamke u koje nas um hvata: uverenje da odsustvo straha znači ravnodušnost, da nam neće biti stalo ni do čega, da vuče neaktivnost, lenjost, propuštanje prilika. Iako smatram da tenzija (strah i nemir) mogu biti jak motiv da se neke stvari urade i reše, upoznala sam i drugu stranu – a to je da pokretačka energija ne dolazi iz straha i nemira, već iz potrebe da ono što osećaš i imaš pretočiš u neko delovanje. Razlika je ogromna. Nestankom straha ne nestaje razum, i to je deo koji naš um nikako ne želi da prihvati. Neće se izgubiti svest o opasnosti ako se odreknemo straha od onoga što ugrožava – naprotiv, odsustvo straha uvek daje bolji uvid u opasnost. A u okolnostima koje su zaista ugrožavajuće (gde postoji realna, a ne iracionalna/anticipirana opasnost), instinktivan centar će preuzeti dominaciju i aktivirati strah na način da on omogući fizičke reakcije tela koje spašavaju život – taj deo ne možemo nikad izgubiti.

Zaključak: Sve ono što unosi i pojačava nemir nestaje iz našeg života onog momenta kada fokus potpuno okrenemo sebi i kada sigurnost gradimo na onome što u sebi imamo/stvaramo. Naš fokus mora biti na onome čemu težimo (trenutni i opšti ciljevi), a ne na načinu kako se to postiže (ne planiranje, ne pokušaj držanja kontrole). Planiranje treba da bude igra, okvir, nacrt koji potpomaže vizualizaciju postignuća i osećaj sebe. Planiranje može biti alat za pokretanje energije u određenom pravcu, ali ne i samo sebi svrha, ne i uporište, sigurnost. Ništa nije u našim rukama osim osećaja sebe i onoga što u sebi izgrađujemo. I ceo fokus mora biti to.

U nekoj meri ovo znači odvajanje od okolnosti i drugih. Jer prvi strah koga se rešavamo je strah od gubitka drugih, gubitka onoga što imamo. I tu se opet vraćamo na pitanje: Šta možemo izgubiti? Šta je ugroženo?

Jednom tako postaje uvek. I ne odlazi. Biva tu u beskraju prostora, u praznini.