Kako kreativno vizualizirati a ne fantazirati

Zatvorim oči. Osetim unutrašnji prostor. Osvestim položaj svog tela u prostoriji. Setim se prostorije u kojoj se nalazim. Zamislim kako prolazim kroz prostoriju, šetam se. Potom svest vratim na svoje telo. Osetim kontakt tela i podloge, i osetim kako se sa svakim izdahom telo sve više opušta, i kao da uranja u podlogu. Usmerim pažnju na dah i posmatram udah i izdah. Sa svakim udahom telo se širi, ispunjava energijom. Sa izdahom telo se opušta i oslobađa napetosti. Osetim ispunjenost i oslobođenost. Osetim prisustvo, postojanje, život. Sebe.
…
Biti u unutrašnjem prostoru sasvim je drugačije od bivanja u beskrajnim tokovima misli, izgubljena u fantaziji. Istina, fantazija ume da prija, jer izbacuje iz stvarnog života koji je uglavnom običan i značajno drugačiji od onoga kako smo ga zamišljali. Međutim, u tome i jeste deo problema, jer fantazija postaje način bega od suočavanja sa onim što naš život jeste, jak odbrambeni mehanizam. Fantazija nam daje utisak posebnosti, izuzetnosti, i omogućava da ostvarimo sve ono što smo u životu propustili i promašili. Problem kod fantazije je i taj što vrlo lako tok misli i emocija ode putem koji ne pokreće samo pozitivna osećanja, već nas ubacuje u različite filmove, tripove i pokreće osećaj ugroženosti, strahove, i ceo paket negativnih emocija. Jer, iako svesno kreirana na početku, vrlo brzo postaje deo mehaničnog dela uma, i samim tim počinje da živi nas, da biva van naše svesti i kontrole. Retko i primetimo u kojoj meri je to jako, uglavnom kada počnu da nas muče nevoljne misli koje pokreću negativna osećanja i kada shvatimo da ih se ne možemo rešiti. Međutim, jednako ozbiljno je zaglavljivanje u fantazijama koje nam pokreću lepe utiske, jer su deo nestvarnog, izmišljenog, lažnog. Razbijanje iluzija je uvek bolno, pa tek kada jako zaboli shvatimo do koje mere smo dali značaj nečemu što nije ni postojalo.

Kreativne vizualizacije značajno se razlikuju od fantazija u jednom bitnom detalju, a to je da su one voljne, da nastaju svesno, usmeravanjem pažnje u određenom pravcu. Cilj takvih vizualizacija je svesno kreiranje stanja u kojima je energija drugačija, u kome dolazi do promene emotivnog stanja. Kroz takve vizualizacije dovodimo sebe u stanje ispunjene težnje, što menja vibraciju, energiju i izbacuje nas upravo iz mehaničnog, uslovljenog, ograničenog, naviknutog. 
Ono što je bitno shvatiti u igri sa kreativnim vizualizacijama je da cilj svakako nije da privučemo ono što mislimo da nam fali, niti da ostvarimo želje, već je cilj da naučimo da svesno menjamo emotivna stanja, da pristupamo kvalitetnijoj energiji, da budemo u dubljem kontaktu sa sobom i da budemo svesniji i otvoreniji za ono što ima moć da nas promeni. Kroz to bivamo u unutrašnjem prostoru, odvojeni od mehaničnog i onog što inače vezuje našu pažnju.
Dakle, ako pričamo o fantaziji pričamo o jakom odbrambenom mehanizmu i mehaničnom delovanju uma koje nas odvaja od stvarnog. 
Ako pričamo o kreativnoj vizualizaciji pričamo o okretanju ka unutra, o odvajanju od onoga što se inače pokreće u nama i svesnom kreiranju onoga što nas otvara i omogućava ispoljavanje viših delova našeg bića. Razlika je ponekad suptilna, a vizualizacije su uvek klizav teren i mogućnost da se zaglavimo u fantazijama. Tu nam pomaže jasna težnja i sposobnost da razlučimo istinsko od lažnog, kao i odlučnost i namera da ne pravdamo i ne popuštamo sebi, koliko god da je lako i ugodno. I, kad primetimo da misli odlutaju, da ih vratimo na ono na čemu radimo. 

Stanje ispunjene težnje je stanje iz kog treba da delujemo, a to je uvek osećaj ispunjenosti, celovitosti, potpunosti. Čim nema tog osećaja, u fantaziji smo, mehanični.