Meskalero jezik bez vremena

Ima jedan jezik, mislim da se zove meskalero (kechue)u kojem se glagoli nikad ne menjaju po vremenu,ne postoji prošlo i buduće vreme. Ako bismo naučili taj jezik, mogli bismo da živimo duže.

Kako bi lepo bilo, za promenu, naučiti značenje reči SADA...od nekih jutara, nekih dana, sve sa noćima...koji su smešteni u „SUTRA”, sam umorna, jer značenje te reči ne razumem, a kad malo bolje razmislim, nemam ni želju da to znanje u sebe ulijem...
Ova reč „SUTRA”, nas je razdvojila...„za bolje SUTRA moram da idem...”. i tako, on za svojim SUTRA, ja za svojim...

Kad se čujemo, svako sa svoje strane SUTRA...„dobro sam, ne brini...čujemo se...”. a gde je smeh, a gde je radost, a gde je nežnost, a gde je zagrljaj, a gde je toplina od tvoje krvi i mesa...???

Pojelo ih SUTRA, ostavilo tek mrvice u tragovima u ovoj muzici, koje sam brizno skupila i odložila u album sećanja, slike, kada između mene i njega nije stajalo „SUTRA” stajalo je mnogo skromnije „SADA”, ali živo i opipljivo...

SUTRA je reč nakinđurena, beskrupulozna, materijalistička, kalkulatorska, reč koja niti miriše, niti diše, reč koja ne voli i ne prašta. reč koja je najveća kukavica pred onom SADA...obmanjuje slabe, manipuliše, kako se samo prostre kao prepreka lepoti...

„SUTRA je novi dan...”

Koja obmana za one lakoverne, koji će poverovati u ponuđenu šarenu lažu čuvenog SUTRA i dok na nju misle, ono SADA im izmaklo, a da mu ni okus nisu osetili...nisu bili u SADA, ali neće biti ni u SUTRA, jer to SUTRA kad stigne, biće opet SADA...

Počela sam sa prvim lekcijama meskalera, tog divnog jezika u kojem se glagoli nikad ne menjaju po vremenu. Ne postoji prošlo i buduće vreme...  

nepoznati autor