Telo je glas vašeg uma, i govori vam kroz fizičke pokrete i
kontrakcije mišića – kao što su žiganje, nelagodnost, svrab i napetost,
da samo pomenemo nekoliko. Postanite svesni kako često se udaljite od
mira ili tišine. Vježbajte da ostanete u tišini i pustite neka vam
telo govori o tome gde se vaš um grči, bez obzira koliko ta zgrčenost
bila neznatna. Kada primetite neku fizičku senzaciju, pitajte sebe, Koja situacija ili zgrčena misao je uzrokovala ovu senzaciju? Da
li sam izgubio svoj integritet u ovoj okolnosti, i ako je odgovor da,
gde? Jesam li voljan napustiti ovo uverenje ili misao koja čini da se
moje telo oseća zgrčenim? Slušajte i dopustite odgovorima da vas
vode i vrate u vaš unutrašnji mir i jasnoću
Sta joga radi – ona ne raspravlja sa vama, ne
nudi argumente i ne odgovara na izgovore koje biste dali da je u pitanju
dijalog. Ona vas menja, izbacuje iz uslovljenosti tako da zaobiđe
intelektualne i emotivne otpore koje biste imali prema promeni da znate o
čemu se radi. Kada bih od vas, u momentu stresa (primer neka jaka svađa
između vas i direktora, gde vam on preti otkazom i ukazuje na propuste u
radu), tražila da ne reagujete besom, pravdanjem, povređenošću,
osećajem da ste napadnuti, ugroženi, kada bih tražila da se opustite,
odvojite, duboko udahnete i usmerite pažnju na ritam srca ili disanje i
da svesno opustite grč koji je nastao, a da misli koje se javljaju
pustite da prođu bez zadržavanja na njima, verovatno biste smatrali da
sam potpuno poludela. Jer tada, u tom momentu, to je toliko bitno za
vas, da postaje pitanje života i smrti. Spremni ste da se branite
koristeći pun intelektualni kapacitet od svake mogućnosti da ne
odreagujete. Jer za vas, u tom momentu, postoji suženje svesti i sve što
možete primetiti je ugroženost, odbačenost. I prirodno je da to osetite
„celim bićem“, da ste celi u toj reakciji, zar ne? U tim momentima sve
ideje o tome da je preuveličano, da je doživljeno zbog poistovećivanja,
da se nismo odvojili, da na kraju krajeva, to ništa nije stvarno, da je
iluzija u kojoj smo zarobljeni, davanje značaja.. pada u vodu. Nema ni R
od razumevanja tih ideja u tim trenucima jer smo potpuno preuzeti
emocijama.
Joga ne radi na taj način. Ne raspravlja, jer nema svrhe. Otpori su
prosto prejaki. Zato se oni savlađuju na drugi način, bez vašeg svesnog
dopuštenja. Načinom na koji radimo na disanju, na pažnji, na opuštanju,
mi pravimo novi odgovor, pravimo promenu. A cilj je, da u momentu kada
se desi reakcija, ona biva promenjena – telo počne da se opušta, disanje
postaje dublje, a samim tim poistovećivanje sa emocijom (a emocija
nastaje iz doživljaja da je nešto bitno, važno) slabi. Da bi vas nešto
promenilo, morate biti izbačeni iz uslovljenosti, vaša volja mora biti
pokorena. Na neki način, morate biti prevareni, mora vam se dati nešto
što biste inače odbacili, što ne biste dopustili. Kao lek koji dajemo
kućnim ljubimcima i deci, protiv njihove volje, jer znamo da pomaže, da
ne postoji drugi način.
Naravno, ovde nije reč samo o vama. Reč je o svakom od nas, o meni. Da
bih mogla tokom opuštanja, asana i pranajama pokoriti vašu volju, moja
pre toga mora biti pokorena. Moram biti prepuštena nečem višem od onoga
što doživljavam sobom u svakodnevnom smislu. Da nije tako, ono što dajem
ne bi imalo snagu, ne bi moglo ništa protiv vaših otpora. Izbacivanje
iz uslovljenosti, iz poznatog i naučenog, nije stvar naše volje – zato i
jeste izbacivanje. Nije stvar volje, ali jeste dopuštanja i
istrajavanja. To je pitanje predaje. I stvar shvatanja da ne možemo
ništa promeniti sve dok delujemo u okvirima poznatog i sigurnog – u
ograničenom prostoru misli, emocija i pokreta u kojem smo se zarobili. Promena zahteva nešto novo i drugačije, a ona ne može doći iz ozidanog
prostora u kome iznova potvrđujemo sebe.
