Izbacivanje iz uslovljenosti

Sta joga radi – ona ne raspravlja sa vama, ne nudi argumente i ne odgovara na izgovore koje biste dali da je u pitanju dijalog. Ona vas menja, izbacuje iz uslovljenosti tako da zaobiđe intelektualne i emotivne otpore koje biste imali prema promeni da znate o čemu se radi. Kada bih od vas, u momentu stresa (primer neka jaka svađa između vas i direktora, gde vam on preti otkazom i ukazuje na propuste u radu), tražila da ne reagujete besom, pravdanjem, povređenošću, osećajem da ste napadnuti, ugroženi, kada bih tražila da se opustite, odvojite, duboko udahnete i usmerite pažnju na ritam srca ili disanje i da svesno opustite grč koji je nastao, a da misli koje se javljaju pustite da prođu bez zadržavanja na njima, verovatno biste smatrali da sam potpuno poludela. Jer tada, u tom momentu, to je toliko bitno za vas, da postaje pitanje života i smrti. Spremni ste da se branite koristeći pun intelektualni kapacitet od svake mogućnosti da ne odreagujete. Jer za vas, u tom momentu, postoji suženje svesti i sve što možete primetiti je ugroženost, odbačenost. I prirodno je da to osetite „celim bićem“, da ste celi u toj reakciji, zar ne? U tim momentima sve ideje o tome da je preuveličano, da je doživljeno zbog poistovećivanja, da se nismo odvojili, da na kraju krajeva, to ništa nije stvarno, da je iluzija u kojoj smo zarobljeni, davanje značaja.. pada u vodu. Nema ni R od razumevanja tih ideja u tim trenucima jer smo potpuno preuzeti emocijama.
Joga ne radi na taj način. Ne raspravlja, jer nema svrhe. Otpori su prosto prejaki. Zato se oni savlađuju na drugi način, bez vašeg svesnog dopuštenja. 
Načinom na koji radimo na disanju, na pažnji, na opuštanju, mi pravimo novi odgovor, pravimo promenu. A cilj je, da u momentu kada se desi reakcija, ona biva promenjena – telo počne da se opušta, disanje postaje dublje, a samim tim poistovećivanje sa emocijom (a emocija nastaje iz doživljaja da je nešto bitno, važno) slabi. 
Da bi vas nešto promenilo, morate biti izbačeni iz uslovljenosti, vaša volja mora biti pokorena. Na neki način, morate biti prevareni, mora vam se dati nešto što biste inače odbacili, što ne biste dopustili. Kao lek koji dajemo kućnim ljubimcima i deci, protiv njihove volje, jer znamo da pomaže, da ne postoji drugi način.
Naravno, ovde nije reč samo o vama. Reč je o svakom od nas, o meni. Da bih mogla tokom opuštanja, asana i pranajama pokoriti vašu volju, moja pre toga mora biti pokorena. Moram biti prepuštena nečem višem od onoga što doživljavam sobom u svakodnevnom smislu. Da nije tako, ono što dajem ne bi imalo snagu, ne bi moglo ništa protiv vaših otpora. Izbacivanje iz uslovljenosti, iz poznatog i naučenog, nije stvar naše volje – zato i jeste izbacivanje. Nije stvar volje, ali jeste dopuštanja i istrajavanja. To je pitanje predaje. I stvar shvatanja da ne možemo ništa promeniti sve dok delujemo u okvirima poznatog i sigurnog – u ograničenom prostoru misli, emocija i pokreta u kojem smo se zarobili. 
Promena zahteva nešto novo i drugačije, a ona ne može doći iz ozidanog prostora u kome iznova potvrđujemo sebe.