Господе, помози ми

Господе, помози ми. Осећам да ме наука кида од Тебе, да ме људско знање и рачунање природних закона Твојих вуче даклеко од Тебе.

Охолим се и ја истином која ми је испунила главу, и научила језик мој глатко говорити самоуверене речи учености и последњих истина. Господе, ја волим да живим као и други учењаци; али ја знам да је у тајни твојих знања и закона све друкчије.

Ни у једној науци се нису тако често обарале истине, последње истине, као у науци о природи и о Твојим законима. Добро је што природа мирно трпи људска знања, и чини оно, што су своје умења.

Шта би било са нама да је Земља стала, а Сунце почело да хода, онда кад је то међ људима проглашено последњом истином. А шта,  да је, одједаред, збиља учвешћена Земља почела да се врти, а завитлано сунце се укочило.

Господе, Ти једини знаш чиме ће се још охолити главе и језици који знају последње истине о великим тајнама природе и небеских ствари.

Исидора Секулић – ПРИПОВЕТКЕ II 

Боже, хвала Ти неизмерно, прође ме грч молитве. То је страшна борба замуклости, прикована језика и разапетих усана, и задуваних груди пуних крикова и плача.
Прође грч молитве.
Мирно издижем руке, са десет прстију као са десет свећица, и заборављам како ми је малочас било, и где сам, и никога више не познајем, и ништа ми више не треба јер нисам више у свету мисли и брига.
Са десет свећица својих, са десет малих свитаца не себи, стижем пред Тебе Боже.
(1940)Исидора Секулић
Јован Пејчић – АНТОЛОГИЈА СРПСКИХ МОЛИТАВА (XIII-XX век)