Šta znači to?
Energija (emocija) prati svest (misao) ako postoji pažnja, posmatrač. U našim životima, daleko je prisutnije ono drugo – gde svest prati emociju, gde biva potpuno zavisna i upravljena onim što se u nama pokrene.
Kako to izgleda na primeru?
Tok misli i emocija: Ustajemo ujutro, pojavljuje se sećanje na sve ono što treba da bude završeno. Javlja se nemir, anksioznost, potreba za utehom, sigurnošću, potreba da se ušuškamo u ćebe, nastavimo da spavamo. Te emocije prate misli, javlja se sukob, jedan deo nas daje argumente za ustajanje, drugi argumente da je dopušteno još malo odspavati. Tu se ubacuju i drugi delovi, koji se pozivaju na ranija iskustva, koji nas kritikuju, motivišu.. Potom se javljaju emocije krivice, straha, pa potom i nipodaštavanje, potreba da se pravdamo, branimo. Prošlo je tek 10 minuta od buđenja, a mi smo u svojoj glavi proživeli čitav pakao onoga što je bilo i što bi moglo biti.
Gde je pažnja? Gde je energija? Da je pažnja (svest) prethodila, da je bila ispred, mi bismo proveli 10 minuta u osećaju sebe, unutrašnjeg prostora, sjedinjenosti sa sobom i uživali u energiji koja je dobijena spavanjem. Ovako je pažnja otišla za emocijama i rasula se na milion stvari koje predstavljaju otpore, strahove, ograničenja. Time je sve to osnaženo, a mi sami oslabljeni, potrošeni.
Ko je kriv za to? Ko nas je potrošio? Da li su obaveze koje imamo na poslu ili životni problemi odvukli našu energiju? Da li smo uradili nešto tim nekontrolisanim tokom misli (od kojih je primerom prikazano samo prvih nekoliko minuta)? Ili je energija zapravo otišla jer nemamo kontrolu nad onim što biva u nama pokrenuto, nad pažnjom? Gde je koncentracija? Gde je mogućnost da zadržimo pažnju, da ne dopustimo da tok misli ode u pravcu koji pokreće negativne emocije, koji nas troši?
Zbog čega se tako lako vežemo za misli koje se pojave, za emocije? Odgovor je lak, ali ga je užasno teško videti. Mi smo poistovećeni sa onim što se pokrene u nama. Sa tim emocijama i mislima. Doživljavamo ih kao naše emocije i razmišljanja, kao deo nas samih. Ako osetimo strah, osetili smo ugroženost sebe, ako osetimo tugu, osetili smo povređenost sebe, ako osetimo bol, ona nas i povređuje i ugrožava istovremeno. Misao mora biti naša, kakva god da je, zar ne? Toliko smo vezani za našu sposobnost da mislimo (ponekad čak više nego što se vezujemo za emotivnost, za sposobnost da osećamo), da smo sopstveno postojanje vezali za misaoni tok (Dekart: „Mislim, dakle postojim!“). Ako je tako onda smo inteligentni koliko inteligentno razmišljamo, doživljavamo svoje obrazovanje i sposobnost promišljanja kroz komplikovane misaone konstrukcije, reči stranog porekla, i što kompleksnija značenja. Isto tako, sve negativne misli, sve zle pomisli, moraju biti naše, zar ne? Kakvi smo mi to ljudi, kada se desi da nekome poželimo zlo ili smrt, kada prosto poželimo da nestane, da ne postoji? Sve to tada postaje začarani krug – krećemo se od oduševljenja sopstvenim intelektom do nipodaštavanja zbog gluposti i mržnje koju primetimo. Krećemo se od osećaja plemenitosti i ganutosti sopstvenim kvalitetima, do osećaja zgražavanja nad sopstvenom ljubomorom i zavišću (koji potom potiskujemo, i prebacujemo na druge). I sve to zbog jedne pogrešne pretpostavke: da smo to mi, da je to naše.
E sad, jedno pitanje, koje bi moglo da rasvetli deo te priče: Zamislite da u vašu prostoriju sada uđe jedna prelepa žena, sa onom elegancijom, suptilnošću i nežnošću koja je svojstvena ženama koje imaju istinsku lepotu, samosvest, sigurnost, i unese sa sobom miris skupog parfema. Kada osetite taj miris, koji svakako pokrene niz emocija i misli u vama, da li ćete pomisliti da je to vaš miris? Udahnuli ste ga, zadržali u sebi. Pokrenuo je niz asocijacija, emocija i misli. Da li je vaš? I šta bi bilo da je istog momenta ušao neko drugi u vašu prostoriju? Majstor iz radionice, koji zaudara na naftu, ulje i znoj? Taj miris isto pokreće emocije, misli i asocijacije. Da li je vaš? Da li ste to vi? Isto je svakom drugom misli ili emocijom koja uđe u prostor naše svesti. Zbog čega je ona više naša? Zbog čega taj utisak da smo to mi?
Udahnite i izdahnite misao.
Udahnite i izdahnite emociju.
Kao što udišete i izdišete vazduh, miris. Nije problem poigrati se sa mislima i emocijama, zadržati ih u prostoru svesti koliko je ugodno. Problem je kada se izgubimo u njima, kada nestane osećaj da su to misli i emocije, a ne mi sami, ne prostor u kome se nalaze.
Suština rada na svesnom pokretu je upravo rad na pažnji, rad na tome da ne budemo odvučeni od onoga što je tu, da ne budemo odvučeni emocijama i mislima koje bivaju pokrenute asocijacijama. To je razlog zašto, dok vežbamo asane, usmeravamo pažnju na pokret, na dah. Navika da se vezujemo za misli (i emocije) je toliko jaka, da je nužno stalno podsećanje. Zaboravimo u sekundi ko smo. Izgubimo se.
I kao zaključak: Stvar je potpuno jednostavna – tamo gde ide pažnja ide i naša energija. I onda, pitanje koje ću postaviti još milion puta: Gde hoćete da ide vaša energija? Kome je dajete? Energija hrani, jača. Šta hranimo i šta jačamo?
Zato radimo na pažnji. Pokret može i bez nas da se obavlja. Dizanje i spuštanje ruku, privlačenje kolena do glave. Možemo proći sve asane, a da je pažnja sve vreme lutala za onim što je dolazilo u prostor svesti, za emocijama i mislima. Ali je energija tada izgubljena, protraćena. A naš cilj je da imamo energiju i da upravljamo sa njom.
Naš cilj je da energija prati svest.
Нема коментара:
Постави коментар