Podatke o detetovim blokadama (emotivnim i mentalnim) možemo najlakše dobiti od roditelja. Doduše, kad dete već ima 5, 6 godina, možemo i sa njim da razmenimo neku informaciju, ali glavnina će ipak biti sakupljena u razgovoru sa odraslima.
Ono što je blagodetno za rad sa decom u ovom uzrastu je činjenica da je dete, najčešće, ogledalo raspoloženja odraslih u kući. To znači da će rad sa roditeljima deteta posredno doprineti kvalitetnim promenama stanja deteta zbog kojeg su se roditelji prvobitno i obratili. Roditelji skoro uvek imaju stav da svaki prioritet treba ustupiti detetu. Pa kada pričamo sa njima nudeći podršku i pomoć za, na primer, preveliku brigu, umor, veliku odgovornost i slično, roditelj najčešće kaže: “ Ma neka, ja ću već nekako, samo da detetu bude dobro”. A činjenica je da će detetu biti dobro kada mami i tati bude dobro. Roditelje upoznajemo sa ovom činjenicom, kako bismo uložili napor u pravom smeru (roditelju). Tako da, iako je rad sa malom decom zahtevan, velika olakšica je u tome da ako se posvetimo roditeljima, posredno ćemo postići kvalitetne promene i kod deteta.
Ima još jedna stvar zbog koje ima smisla prvenstveno raditi sa roditeljima. Naime, njima je dete svakodnevno “pri ruci”, što znači da su oni, u odnosu na stručno lice, u mnogo boljoj poziciji da reaguju i daju dobre putokaze detetu u pravom momentu na pravi način. Zato je mnogo konstruktivnije pomoći roditelju da u toj svojoj ulozi uvek bude na visini zadatka - od takvog roditelja dete će imati više koristi nego od redovnih dolazaka kod nekog od stručnjaka.neke bitne informacije za definisanje i rešavanje problema dece.
1/ Mlađa školska deca obično nemaju velike kapacitete pažnje da bi se u strukturisanom razgovoru sa nama zadržali više od 20 - 30 minuta. Dakle kada smo u prilici da pričamo sa detetom o njegovim problemima, bolje da računamo na to da na raspolaganju imamo znatno kraće vreme za kvalitetnu razmenu informacija nego sa odraslima.
2/ I sa njima smo fokusirani na temu na koji način oni (neadekvatno) reaguju u konkretnoj situaciji. I njih takođe pitamo da li bi u toj situaciji bilo dobro kada bi bio, na primer, hrabriji ili kada bi više verovao u svoje moći (znanje/sposobnost).
3/ Važno je koristiti pojmove koji su detetu sigurno prepoznatljivi. Ako nisi sigurna, slobodno pitaj: „Jel' znaš šta to znači?“ ili mu daj dozvolu da ti kaže ako nešto od toga što pominješ nije siguran da je razumeo.
4/ U ovom uzrastu prisutna su osnovna osećanja - strah, bes i tuga, i njihove varijante. Verijante neprijateljstva prema drugima su ljutnja, bes, mržnja, ljubomora.
5/ Ako sa tom decom koristimo skalu intenziteta nekog osećanja ili detetove procene neke situacije, onda za decu do, na primer, 9 godina bolje da koristimo naše ruke koje raširimo srazmerno jačini merenog osećanja. Sklopljene ruke bile bi intenziteta 0 (dakle nema merenog osećanja), a najviše raširene ruke pokazale bi osećanje najvišeg intenziteta, tj bilo bi 10. Deca lako prepoznaju ovaj način merenja jer su već više puta bila u prilici da mami, tati, baki...rukama pokažu KOLIKO ih vole.
6/ Jedna od strategija je „Snađi se kako znaš“ Ne stvarno, deca različite prirode i karaktera nas inspirišu i blokiraju na različite načine. To nas ponekad dovede u situaciju da na licu mesta improvizujemo načine komunikacije za koje predpostavimo da će biti prihvatljive za dete i da će dete uzvratiti.
Нема коментара:
Постави коментар