Razboleo se neki kralj od nuja, čemera, dosade i osamljenosti. I nije više znao, što bi ma tom svetu poželio. Kralj je počeo stareti i venuti. Doglavnici i dvorski savetnici zabrinuše se i počeše domišljati kako da ozdrave kralja od boljke, koja spopada site i bogate. Nakon dugog razmišljanja i savetovanja lekara i zvezdoznanaca pronašli su lek, koji je glasio: Kralj će ozdraviti onog časa, kad obuče na sebe košulju sretnog čovjeka !
Kraljevi poslanici krenuše u svijet – u potragu za sretnim čovekom. Propešačili poslanici sela i gradove, obišli imanja i kolibe, i svuda gdje bi zatekli čoveka, koji nije izgledao uplašen, namrgođen ili sjetan, pitali su ga je li on sretan čovjek. No, stalno su dobivali odrican odgovor. Svakog je, na ovom svijetu, snašlo nešto zbog čega se je osećao nesretnim. Jedan je bio nesretan, što nije imao poroda, drugi zato što mu je porod pokosila bolest. Ostali su bili nesretni zbog siromaštva ili što moraju živeti s ljudima koje ne vole, ili što je voleo ljude s kojima ne mogu živeti…. Sreli su mnoge i proveravali, da li je iko sretan. Ali svi su bili nesretnici.
Kad su već bili umorni i iscrpljeni vraćali su se u prestonicu i dopre im do uha veselo pevanje. Pred jednom malom kućicom videše čoveka, gdje sedi na suncu i peva. Upitaše ga za razlog njegova veselja. „ Nemam nikakva razloga,“ odgovori čovek, „ja pevam naprosto zato što sam sretan.“ Kad su to čuli kraljevi poslanici klicali su od sreće te se strčaše na čoveka, da mu brže – bolje skinu košulju. Ali gle ! Na sretnom čoveku nije bilo košulje !“
preuzeto iz knjige Vesne Krmpotic
Нема коментара:
Постави коментар