Otvaranje za Zivot

Ništa nije veća besmislica i veći akt zaraćenosti sa samim sobom od bekstva od iskustva koje deluje kao da je odvojeno od vas. Jedini smer delovanja jeste da uđete u doživljaj.

U smislu pulsacije svesti, sledeća procedura se pokazala kao veoma korisna. Kada se dešava nešto od čega uzmičete – bilo da to stvara blagu smetnju ili jak strah, ili bilo šta između ovih krajnosti – ostanite iznutra opušteni. Posmatrajte automatski refleks reakcije u svom kretanju duše kako automatski postaje napet. 

Ako ostanete otvoreni i opušteni za ovo iskustvo, bez obzira kako bolno ili zastrašujuće delovalo, vi mu dopuštate da vam se desi. Time potvrđujete da je vaše i idete da pronađete njegov koren u sebi. U svom umu objavljujete svoju nameru da istražite i shvatite uzrok. Takođe, svojim emocionalnim bićem ispunjavate ovu posvećenost tako što dopuštate zdrav ritam impulsa psihe da nastavi sa svojim prirodnim procesom.

Tako ostajete u stanju otvorenosti koje vam omogućava da shvatite i odgovorite na adekvatniji način nego kada ste u stanju rata ili odbrane. Ovaj novi stav zahteva mnogo više poverenja u život, univerzum, druge i vaše najdublje biće. Kada ostanete opušteni i bez odbrane u svojoj supstanci duše, kada dopustite fleksibilne pokrete prirodne pulsacije da se nastave, deluje vam kao da ste izloženi opasnosti. Ali nije li čista iluzija smatrati da je ovaj neprirodni, odstupajući način samoodbrane pouzdanija zaštita od načina koji sam predložio? O ovome može da se nadugačko raspravlja, ali najbolji pravac je da rizikujete i otkrijete. Sigurno ćete otkriti istinu ovih reči. Videćete kako se ono što je u početku delovalo kao strašna pretnja ili nepodnošljiv bol, koje treba izbeći po svaku cenu, uskoro pretvara u duboku osvešćenost, bezbednost, blagostanje. Osetićete da vaš kompletni unutrašnji i spoljašnji organizam treperavo živi i raste. 

Kada ograničavajući, napet, tesan pokret automatski zakoči tamo gde bi trebalo da ostane živo pulsirajući, njegovo značenje može da se prevede u reči. One su: “Ne želim ovo iskustvo”. Tu je pretpostavka da ovo iskustvo nema nikakvog uzroka u vama. Pretpostavlja da su vam drugi, okolnosti, prilike stvorile ovo iskustvo. 

Prema tome, kad god opazite pokret kojim se struje vaše duše povlače, znate da na tom nivou vi ignorišete povezanost između spoljašnje i unutrašnje realnosti. Takođe u tom trenutku znate da živite u iluziji – a svaka iluzija hrani bol. Bolno iskustvo koje želite da izbegnete prekidanjem svog prirodnog duhovnog pulsa počiva upravo na takvoj iluziji. Kada odbijate ono što je vaše – dobro ili loše – vaše duhovno ustrojstvo odbija da preuzme ličnu odgovornost za nemilo iskustvo, a vaše emocije ometaju prirodni ritam pulsacije čitavog vašeg organizma. To je ravno namernom zaustavljanju disanja i pulsa putem nekih veštačkih, neprirodnih načina.

Biti sam

 

Usamljenost je siromaštvo sopstva. Samoća je bogatstvo sopstva.

Ima puno duhovnih puteva koji vode istom cilju. I ponekad se izgubimo u lavirintu tih puteva, naročito kada uzimamo ideje iz različitih učenja i kada kombinujemo ne znajući šta radimo. Svako pravo duhovno učenje uvek naglašava da odgovor zavisi od onoga ko i kada pita, ne samo od pitanja koje postavi. I da ono što je istina na jednom nivou, predstavlja laž na drugom nivou. Šta to, zapravo, znači? To znači da i najmoćnije ideje mogu imati nikakav ili pogrešan uticaj ako se ne primenjuju na nivou za koji su date, ako ne postoji svesnost o značenju i nivou na koji se odnose.

Hajde da objasnim to na konkretnom primeru. Uzmimo osećaj usamljenosti koji je, verujem, preovlađujući za sve nas. Naš doživljaj sveta, sva uverenja, stavovi, koncepti, ideje o životu došle su iz tog osećaja odvojenosti, otcepljenosti, iz shvatanja jasnih granica između onoga što smo mi, i što su svi drugi, sve drugo. Cela drama naših života bazirana je na toj percepciji JA vs. OSTALI. A glavni zapleti naših drama zavise od momenta i načina na koji je ta otcepljenost i odvojenost potvrđena i utisnuta, od zidova koje smo tada, štiteći se od povređivanja, sagradili. Tu je izvor nerazumevanja, tu je osećaj uskraćenosti, tu je stalno nastojanje da dobijemo i zaslužimo ljubav i prihvatanje, kao i težnja da dokažemo drugima da su pogrešili što su nas odbacili. Sve to nastaje jako rano, nekima još kao trauma pri rođenju, pa je često nedostupno našoj svesti, ni ne znamo da je to glavni motiv i pokretačka sila koja stoji iza našeg delovanja. Tu negde, čovek je shvatio da je SAM i da nema nikoga ko će ga voleti, podržati, nikoga ko će njegove potrebe zadovoljiti. Shvatio je da sve mora sam. I da će biti teško, ali da će ojačati, osnažiti i da će izdržati i dokazati drugima da vredi i može. Svi imamo taj zaključak o životu, razlikujemo se samo po načinu na koji smo se ozidali, po tvrđavama koje smo oko sebe sagradili. Zidovi su bili potrebni da bismo dobili osećaj sigurnosti, da bismo zaštitili sebe od straha, od povređivanja.

Ono što je bitno u ovom delu, i to predstavlja rad sa prvom idejom, a to je da, nismo, zapravo nikad ni bili sami. Potrebno je da se vratimo na te momente u kojima smo podizali zidove i da unesemo prisustvo, da se povežemo sa tim detetom koje je zaključilo da ga svet ne želi i ne podržava, da ga odbacuje. Niko od nas nikada i nije bio sam, to je iluzija, bez obzira kakve smo traume i odbacivanja preživeli. Sami ne možemo opstati – svaki aspekt našeg postojanja je podržan inače ne bismo ni mogli biti, ne bismo postojali. Usamljenost koju osećamo je iluzija drame koju živimo. Uvek je bio neko i nešto što nam je omogućilo da živimo, da nastavimo, ali mi to često, delujući iz osećaja uskraćenosti i odbačenosti, zanemarujemo i fokusiramo se samo na ono što nam nije dato. Povezivanjem sa tim delom nas, bivanjem prisutnim u tim momentima, menjamo utiske, menjamo zaključke i percepciju. Na neki način, menjamo prošlost. Ideja da nismo sami, u tom kontekstu, na tom nivou, tako upotrebljena, izuzetno može biti lekovita.

Suprotno toj ideji imamo ideju da ništa osim nas ne postoji, da ne samo da smo sami, već jedini. I to je moćna ideja, moćna meditacija koja unosi istinske promene u percepciji i doživljaju stvarnosti. Kao u snu, gde se svi likovi koji se pojavljuju tumače samo kao projektovani delovi i aspekti nas samih, tako se i drugi u životu na taj način posmatraju. Postoji jedno biće i beskraj manifestacija. Ova ideja je izuzetno moćna i zahteva dublje promišljanje i jaču utemeljenost u duhovnom, ali ko ima to videće da, iako naizgled protivrečna prethodnoj, u svojoj suštini nije drugačija. Ta ideja se zasniva na znanju o povezanosti, upravo o istoj toj podržanosti svega što jesmo, što jeste. U tom smislu, ceo naš rad je rad koji moramo sami proći, i uvek radimo samo na sebi, sa sobom. Niko umesto nas ne može postati svestan, niti mi to možemo za druge.

I, onda, šta je istina, da li smo sami ili nismo sami? I ko je sam? I ko se od koga otcepio, ko je koga odbacio? Odakle smo odbačeni, gde treba da budemo prihvaćeni? Ko treba da nas prihvati? Zar nas nije osećaj da moramo sami izgradio, zar nije iz toga nastala naša snaga, sposobnost da se borimo, da istrajemo, zar nije sve što jesmo postignuto upravo zahvaljujući tome? I, na kraju, ako smo sve vreme bili podržani životom, zašto to nikad nismo osetili, zašto to ne znamo? Zašto smo beskrajno usamljeni?

Mogla bih nanizati još milion pitanja jer i moj um ih ima bezbroj, kao i vaš. Istina ne može biti data idejama, tehnikama, konceptima. Ideje, koncepti, tehnike su put ka istini koja se mora znati i to znati sobom, iskusiti, koja ne može biti preneta /znanje koje moramo sami steći!/ Ono što treba da se zapitamo je šta nam rad sa određenom idejom i tehnikom donosi, gde nas vodi.

Da, nikad nismo bili sami, nikad nismo bili odbačeni. Da, sami smo, jedini, ne postoji ništa izvan nas. I jedno i drugo je tačno. Zavisi na kom nivou, zavisi za koga.