Pomeranje granica

Granice su tamo gde ih sami postavimo. Istina ili uteha?

Hajde da probamo da pronađemo odgovor na ovo pitanje. Počnimo od fizičkog tela. I počnimo od onoga gde smo sada. Pri pokušaju da izvedemo bilo koju zahtevniju asanu jasno ćemo osetiti sopstvene granice. 

Samo savijanje napred i pokušaj da dohvatimo pod, pokazaće nam granice kroz prilično neugodan osećaj i bol. Međutim, svako ko redovno vežba jogu ima takođe iskustvo pomeranja granica i to u meri u kojoj nije ni verovao da je moguće. Ponekad, kada se zaista opustimo i kada iz tog stanja opuštenosti i predaje uđemo u položaj, možemo osetiti kako granice, bar u deliću vremena, potpuno nestaju, kako se čak potpuno izgubi osećaj telesnog. I, da, jasno je da to možemo pripisati čistoj fantaziji, iluziji uma, ali ne možemo negirati da postoje ti momenti i da je osećaj koji tada imamo neopisiv.

Idemo sada dalje, na um. Koje su granice našeg uma? Koliko puta ste izgovorili recenice  poput „ne mogu više...”, „izludeću...”  i posle nekog vremena shvatili da ste uradili, izdrzali, napravili... vise, i da niste izludeli.

Kada su emocije u pitanju, i osećaj da ne možemo dalje, da će nas bol ugušiti, da je sve promašeno, uzaludno, da smo nemoćni, zloupotrebljeni, odbačeni, granice su takođe rastegljive. Jer, toliko toga je bolelo u životu. Dok nije došla jača bol, veća izdaja ili gubitak, nismo ni znali koliko je ono prethodno bivalo beznačajno, malo. Gde su granice onoga što možemo izdržati? Koliko je jaka bol koju možemo podneti? 

Da, granice uma i tela postoje. Ali mi nismo ni um, ni telo, zar ne? 

Gde su naše granice, gde stavljamo sebe? I, na kraju, ko je taj ko ih postavlja i pomera? 

Možda nikad nećemo uspeti da stavimo noge iznad glave, da izračunamo zapreminu nebeskih tela ili osetimo sve ljude na planeti kao iste, kao jedno. Ali to nam nije ni bitno, zar ne? Bitno je u kojoj meri se granice mogu pomerati i u kojoj meri mi bivamo ograničeni njima. Bitno je da promenimo odnos prema zahtevima koje život postavlja ispred nas, jer to nije ono što nas uništava, troši, ubija. To je ono što otvara prostor da se granice, kroz iskustvo i razumevanje prošire.

I, na kraju, da li je rečenica “Granice su tamo gde ih sami postavimo” istina ili zabluda (uteha)? Pa, to je, kao i svako drugo uverenje (=granica), do vas. Istina je ako težite pomeranju granica i ako dopustite. Laž je ako težite da granice očuvate i ojačate. 
Granice se ne mogu pomeriti ako želimo da zadržimo osećaj sebe koji smo unutar tih granica izgradili. Ako smo jasno odredili ono u šta verujemo, što znamo, hoćemo, možemo i jesmo. 
Ali, mi imamo i druga iskustva, zar ne? Imamo momente u kojima smo osetili širinu, dubinu, visinu i sve druge dimenzije onoga što jesmo. 
I onda ostaje da odlučimo čemu ćemo dati veću vrednost, čemu ćemo dati stvarnost.