Prica je nagradena i objavljena na portalu Nova svest
http://novasvest.com/vesti?id=615&v=mirises-na-mene-prica-o-cudu
Mirišeš na mene
Bila jednom jedna zemlja čudaka. I kao svaka zemlja imala je i svog kralja - Čudnog i mene – Čudnu. Jednog dana probudi me čudna buka iz mog popodnevnog sna.
Čudno je to, ali ovog puta nisu me uznemirili, sada već razaznajem, ti čudni poznati zvuci. Čudno, bila sam mirna.
Protegla sam se i izašla na balkon da je vidim - i kao i svaki put kad bih je ugledala moje srce je zasvetlelo tim čudnim sjajem. Ali i cela priča vezana za nju je čudna.
U mislima sam se vratila godinama unazad u to čudno vreme kada sam je crtala maštom, bojila ljubavlju i čekala s verom. I nije čudno što se čudo dogodilo u tom trenutku čarolije susreta božije ljubavi i ljudske vere. Verovala sam u njega u noćima dok sam vilenila po dvorcu, utrobe rasporene tim tako čudnim bolom.
Iznenada, istrgnuta iz sećanja nađoh se u trenutku – tom čudnom magičnom i jedinom živom. I ponovo sam bila svesna tog čudnog mira. Vratila sam se u svoje odaje za koje kažu da sam ih tako čudno opremila i sela za pisaći sto. Teške plišane zavese i te velike zlatne kićanke u kombinaciji sa ovim čudnim pisaćim stolom davale su mojim odajama tu čudnu, tajanstvenu notu. Čudan miris moje debele kožne knjige me je kao i uvek vraćao u budućnost. Otvorila sam je i nastavila da pišem – čudno, uvek sam znala baš gde sam stala.
„Ona je sedela za računarom, inspirisana tom novom igračkom koja joj je otvorila toliko mogućnosti, toliko novih svetova. Smejala se glasno, osvrćući se da ne probudi Miu. A, ona je spavala sa onim plišanim izrazom apsolutnog spokojstva na licu, izrazom koji se može videti još samo kod dece. Kroz glavu joj je prošla misao kako smo mi u stvari snovi Univerzuma i kako je i ona njen san. Ljubav je živela njen život i osmeh se vratio na njeno lice. Period dugog mračnog tunela prepunog razočaranja, iznenadnih zaslepljujućih uvida i dubokog poniranja u sebe je definitivno iza nje. Svesna da se ponovo sebi vratila, okrenula se ka ekranu i nastavila da kuca priču za konkurs nedavno objavljen na jednoj popularnoj društvenoj mreži.
»Dotrčala je do mene sa tim blistavilom u očima. Volela je da joj iznova i iznova pričam tu priču. Priču o tome kako me je danima iskušavala u dvorištu Zvečanske broj 7.
Namerno bi stražnjicom tapaciranom pelenama tresnula o pod a onda gledala kako joj svaki put prilazim i podižem je. A onda bi opet sela, ja je ponovo podigla i tako unedogled. Tokom te njene igre pogled bi joj postajao sve vragolastiji i radosniji, u očima se projavljivalo blistavilo, a pokret usnama je sve više ličio na osmeh. Sviđao joj se i deo kada je na kraju dana ostavljam predajući je Bogu u ruke da mi je čuva, još samo do sutra. To sutra se zbog svega onog iz ljudskog uma, a ne iz srca, napisanog na papiru kao zakon, odužilo na 14 dana. A onda tog četrnaestog dana smo, ovog puta obe u naručju Boga, otišle kući.
Pitala bi i za tu prvu zajedničku noć, a ja sam joj pričala da je to bila noć kao iz bajke, sa demonima straha koji su sa svakim njenim krikom vitlali po sobi, ali da je u toj sobi živelo toliko ljubavi da oni nisu mogli da izdrže. Bežali su isterani postojanjem najveće sile, sile koja ovaj svet drži ucelovljenim, sile Ljubavi.
Pričala sam joj i o tome kako je to jutro prvi put zamirisala na mene.
Bio je 19. avgust, slavili smo Preobraženje živeći ljubav.«
Eto, ispunila je obećanje dato Mii da će napisati njihovu priču. Poslaće je na konkurs sutra, pošto je još jednom pregleda. Još je neko vreme ostala istražujući i igrajući se sa svojom novom igračkom a onda već umorna, pridružila joj se u snu.“
Čudno, ali baš dok sam zatvarala svoju debelu kožnu knjigu, zamišljena nad onim u šta me je upravo vratila budućnost, utrčala je ona sa tim blistavilom u očima i bacila mi se u naručje. Nagnula sam se da je poljubim i čudno, osetila sam miris mene.
Sonja
http://novasvest.com/vesti?id=615&v=mirises-na-mene-prica-o-cudu
Bila jednom jedna zemlja čudaka. I kao svaka zemlja imala je i svog kralja - Čudnog i mene – Čudnu. Jednog dana probudi me čudna buka iz mog popodnevnog sna.
Čudno je to, ali ovog puta nisu me uznemirili, sada već razaznajem, ti čudni poznati zvuci. Čudno, bila sam mirna.
Protegla sam se i izašla na balkon da je vidim - i kao i svaki put kad bih je ugledala moje srce je zasvetlelo tim čudnim sjajem. Ali i cela priča vezana za nju je čudna.
U mislima sam se vratila godinama unazad u to čudno vreme kada sam je crtala maštom, bojila ljubavlju i čekala s verom. I nije čudno što se čudo dogodilo u tom trenutku čarolije susreta božije ljubavi i ljudske vere. Verovala sam u njega u noćima dok sam vilenila po dvorcu, utrobe rasporene tim tako čudnim bolom.
Iznenada, istrgnuta iz sećanja nađoh se u trenutku – tom čudnom magičnom i jedinom živom. I ponovo sam bila svesna tog čudnog mira. Vratila sam se u svoje odaje za koje kažu da sam ih tako čudno opremila i sela za pisaći sto. Teške plišane zavese i te velike zlatne kićanke u kombinaciji sa ovim čudnim pisaćim stolom davale su mojim odajama tu čudnu, tajanstvenu notu. Čudan miris moje debele kožne knjige me je kao i uvek vraćao u budućnost. Otvorila sam je i nastavila da pišem – čudno, uvek sam znala baš gde sam stala.
„Ona je sedela za računarom, inspirisana tom novom igračkom koja joj je otvorila toliko mogućnosti, toliko novih svetova. Smejala se glasno, osvrćući se da ne probudi Miu. A, ona je spavala sa onim plišanim izrazom apsolutnog spokojstva na licu, izrazom koji se može videti još samo kod dece. Kroz glavu joj je prošla misao kako smo mi u stvari snovi Univerzuma i kako je i ona njen san. Ljubav je živela njen život i osmeh se vratio na njeno lice. Period dugog mračnog tunela prepunog razočaranja, iznenadnih zaslepljujućih uvida i dubokog poniranja u sebe je definitivno iza nje. Svesna da se ponovo sebi vratila, okrenula se ka ekranu i nastavila da kuca priču za konkurs nedavno objavljen na jednoj popularnoj društvenoj mreži.
»Dotrčala je do mene sa tim blistavilom u očima. Volela je da joj iznova i iznova pričam tu priču. Priču o tome kako me je danima iskušavala u dvorištu Zvečanske broj 7.
Namerno bi stražnjicom tapaciranom pelenama tresnula o pod a onda gledala kako joj svaki put prilazim i podižem je. A onda bi opet sela, ja je ponovo podigla i tako unedogled. Tokom te njene igre pogled bi joj postajao sve vragolastiji i radosniji, u očima se projavljivalo blistavilo, a pokret usnama je sve više ličio na osmeh. Sviđao joj se i deo kada je na kraju dana ostavljam predajući je Bogu u ruke da mi je čuva, još samo do sutra. To sutra se zbog svega onog iz ljudskog uma, a ne iz srca, napisanog na papiru kao zakon, odužilo na 14 dana. A onda tog četrnaestog dana smo, ovog puta obe u naručju Boga, otišle kući.
Pitala bi i za tu prvu zajedničku noć, a ja sam joj pričala da je to bila noć kao iz bajke, sa demonima straha koji su sa svakim njenim krikom vitlali po sobi, ali da je u toj sobi živelo toliko ljubavi da oni nisu mogli da izdrže. Bežali su isterani postojanjem najveće sile, sile koja ovaj svet drži ucelovljenim, sile Ljubavi.
Pričala sam joj i o tome kako je to jutro prvi put zamirisala na mene.
Bio je 19. avgust, slavili smo Preobraženje živeći ljubav.«
Eto, ispunila je obećanje dato Mii da će napisati njihovu priču. Poslaće je na konkurs sutra, pošto je još jednom pregleda. Još je neko vreme ostala istražujući i igrajući se sa svojom novom igračkom a onda već umorna, pridružila joj se u snu.“
Čudno, ali baš dok sam zatvarala svoju debelu kožnu knjigu, zamišljena nad onim u šta me je upravo vratila budućnost, utrčala je ona sa tim blistavilom u očima i bacila mi se u naručje. Nagnula sam se da je poljubim i čudno, osetila sam miris mene.
Sonja
Нема коментара:
Постави коментар