Gde je granica tada? Gde smo mi?
Momenti kada znamo da je to ono što daje smisao postojanju, osećaj da granice između nas i drugih ne postoje.
Da li se taj osećaj pokreće drugim, okolnostima? Ili zavisi od nas.
Od spremnosti da mu se prepustimo?
Osećaj nas samih vezan je za ono čime smo identifikovani, određen je vibracijom, energijom. Što je suptilnost veća, to je vibracija brza. Omogućava prostornost, doticanje. Suprotno tome je osećaj odvojenosti, odbačenosti, nemoći, straha. Tada je gustina najveća, vibracija najsporija, a mi potpuno u osećaju fizičkog što nas čini neotpornim na sudare sa drugim telima. Bivamo povređeni drugima.
Toliko je snažna naša potreba za gubljenjem u drugom da zaboravimo da je u pitanju ono što prevazilazi drugog, nas same, objekte. Da je ona istovremeno i unutar i izvan onoga što doživljavamo sobom. I da biva pokrenuta. Ne možemo je zadržati, uhvatiti. Možemo samo biti dodirnuti tim osećajem. I prepustiti mu se. Pustiti da on kroz nas biva ispoljen. Kroz dodir, reč, misao, emociju, pokret...
Uvek smo sami, unutar sebe, u unutrašnjem prostoru. Međutim, biti sam u grupi drugačije je od onoga biti sam kada si zaista sam. Jer, menjajući osećaj sebe, menjamo i osećaj drugih, doživimo ih delom, celinom.
Ceo prostor postaje unutrašnji prostor, a time i druge obuhvatamo osećajem sebe, a to je već neka nova dimenzija, iskorak iz ograničenja u kojima, u ostatku vremena, doživljavamo sebe i druge.
Hvala svima koji su bili deo "prostora" i koji će to biti u narednom periodu. Mnogi su istrajali u naporu i prošli ograničenja i otpore koji su se pojavljivali, i trebalo bi da su ponosni na sebe. Ja jesam na njih, jer znam koliko je lakše odustati, pronaći izgovore. Učimo da pomeramo granice i oni koji su doživeli iskustvo pomeranja granica znaju o čemu pričam.
Koliko sam inspirativna u tome? - govore...promene onih koje sam dotakla, čak i dok ćute
Sonja
Нема коментара:
Постави коментар