Predlog

preuzeto od Stefan Simic

Dogovorili smo se ona i ja da ćutimo dva dana, i da emocije izražavamo govorom tela. Ponašali smo se kao da smo nemi, i sve vreme smo razgovarali gestovima i pogledom...

Kada god sam osetio da je volim, zagrlio bih je. Ona mene takođe.

Do prodavnice smo išli držeći se za ruku. Ona je stavljala u korpu sve ono što se meni sviđa, a ja njoj ono što znam da voli.

Nisam znao kako da je nasmejem pa sam je golicao usput i pravio grimase...

Plesali smo posle u parku, valjali se po travi, gledali se satima, a nismo progovorili ni reč.

Disali smo kao jedno prepušteni emocijama da nas nose zaboravljajći na norme koje vladaju.

Voleli smo se – to je bio naš jezik...

Ljubili smo se – to je bio naš govor...

Grlili smo se – to je bila naša igra...

Trčali smo, hranili jedno drugo zaigrani u svom svetu kao dva viša bića koja ne zanima red i poredak stvari spoljašnjeg sveta...

U nama su počela da se bude čula za koja nismo ni znali da postoje. Ponašali smo se spontano, iskreno, lagano, kao životinje kada se igraju neopterećene vremenom i prostorom, opijene igrom duha kada ih ponese...

Stvorili smo naš novi jezik pomoću koga smo se sporazumevali.

Svet se, odjednom, pretvorio u naše igralište. Zabrane i ograničenja su počele da se brišu, ljudi i njihove predrasude takođe, sve civilizacijske ograde, kao i naši strahovi i unutrašnji diktati na koje smo naučeni...

Osetili smo se mnogo potpunijim nego što stvarno jesmo, osetili smo neverovatnu snagu...

Nismo bili svedeni na ono na što nas je svodio grad i poslovi koje smo radili, postali smo bića slobode, bića igre, neuhvaćena u zamku vremena...

Nismo tragali za rečima pomoću kojih bismo objašnjavali naše stanje, već smo živeli naše biće pokretom, grimasama, ritmom naše unuštašnje melodije...

Sve što smo radili bilo je naše, a opet univerzalno, svačije.

Nismo glumili, bili smo ono što jesmo...

Pratili smo telo jedno drugog i oslobađali se pokretom...

Trčanje, skakanje, vrištanje vraćalo nas je nama samima. Svet je postao naš svet...

Sve što smo radili pojačavalo je snagu našeg bića i osećali smo sve veću energiju, volju, smisao.

Ništa nas nije razdvajalo od nas samih, sve vreme smo pratili biće i unutrašnji ritam a ne glasove kolektivnog mentaliteta – šta se sme a šta se ne sme...

Stege koje smo osećali do tada počele su da nestaju...

Kada smo došli kući osetili smo da smo skinuli neviđeni teret sa leđa. Nismo mogli da govorimo od radosti i uzbuđenja. Svako čulo je u nama bilo probuđeno...

Do tada kruti i obazrivi, uspavani malograđanskim lancima, moranjima kojekakvim, a od tada kao dve ptice široko raširenih krila koje ni jedan kavez ne može da zaustavi. Ni jedan otrovni metak ispaljen u našem pravcu, ništa...

Našli smo sasvim slučajno našu igru i odigrali je sa puno ljubavi i poverenja jedno u drugo.

Poleteli smo zajedno željni slobode, željni radosti, željni pesme koju ćemo da stvorimo neopterećeni bilo čime što nas sputava...

To je bila naša pesma, a to bi mogla da bude svačija pesma, samo za početak treba osloboditi svoja čula, a i imati pored sebe nekoga koga voliš, kome veruješ i do koga ti je stalo...

Ja bih jos dodala...gledali smo se-videli smo se

Ko isproba, nek javi utiske