Mi, ŽENE

Ne trebaju nama sada radionice, ne trebaju nama edukacije, seminari, vebinari,  vezbalista, igralista...

Ne rasipajte svoju snagu koja vam je kroz silu toga sto ste ko žena rodeni, data

Potrebno je samo da se setimo ko smo i snage koju iskonski nosimo da neznoscu i poljubcem rane lecimo, da osmehom inspirisemo, da pogledom milujemo, da zagrljajem smirujemo... 

Potrebni su nam ocevi, muzevi, drugovi, partneri... a njih na gorepomenutim okupljnjima nema, zar ne?

I Njima je potrebno da se sete 

A kad se setimo probudice se Sila predaka, probudice se Znanje koje nosimo kao zapis u svom dnk, probudice se snaga, jasnoca

Mi, ŽENE, majke, muze, kreatorke, čarobnice i tkalje života, iako nesavršene ... pozivamo, prizivamo, uvek iznova osmišljavamo.... živimo ljubav, Ljubav divlju a u isto  vreme Božansku, koja objedinjuje svetovno i sveto, Ljubav koja je, u svim svojim izrazima, alhemija koja transformiše, osvetljava i održava Život.