Prava sreća, shvaćena kao radost, prirodno je stanje duše. Izostanak toga naglašava identifikaciju Ja, sa bilo kojim od egocentričnih i ambicioznih načina koji sprečavaju da se prihvati realnost života. Održavati ideje iz prošlosti, koje ne podudaraju sa postojanjem, ne prihvatati život kao vitalnu predstavu koja pokazuje našu unutrasnju realnost, uzrokuje u svesti stanje nezadovoljstva, a sve hranjeno idejom da bi život trebao da bude ono što mi mislimo da treba.
Kada posmatramo život kao re - kreaciju našeg bića, a okolnosti u našem svetu kao spoljno zgrušavanje naše nesvesne prirode, moramo prihvatiti život onako kako nam se prikazuje jer, kao što je već rečeno, "ono što živiš je posledica onoga što jesi ".
Stoga ako se žalite na okolnosti, činjenice života, kritikujete ono što vidite, druge, svet itd.; opravdavate vaš način postojanja, vaše postupke; ili krivite ponašanje drugog, sve su to radnje koje proizilaze iz nedostatka ljubavi i odgovornosti da sebe prihvatite takve kakvi jeste, spolja i iznuta.
Žaliti se, je nedostatak ljubavi prema životu, samom sebi, gordost koja se bazira na ideji da ono što se događa nije ono što zaslužujemo.
Traženje zadovoljstva i uživanje postaju jedina varijanta egocentričnog ja, odbacujući sve što se ne procenjuje kao korisno.
JA želi da ostane ono što je, želi da raste u količini ne u kvalitetu, da uvek oseti ono što je definisao kao "samoga sebe", njegov identitet izgrađen na ograničenoj "parceli" u neogranicenoj dimenziji postojanja kao stvarno Biće. Dakle, svet mora podržavati „parcelu” ograđenu u ranim fazama njegove svesti, a odatle se re-kreirati, iz istih egocentričnih načela faze deteta, uprkos činjenici da duša nastoji da pokaže put evolucije.
Pritužba je zasnovana na zahtevu "detinjastog" ja, koji odbija da transcendira
Otapanje prigovora znači prihvatiti činjenicu kako jeste.
Kritika, nas odvodi od
ljubavi koja mi jesmo. To se može dogoditi samo ako ne postoji sklad a on nije moguć ako postoji bilo koji oblik podele unutar ili izvan.
Stoga, kada se u našem
umu javlja kritika, to je nova prilika za unutarnji rad.
Opravdanje je strategija licnosti tako da duša ne može preuzeti odgovornost za svoje postojanje. Mi opravdavanjem branimo iskrivljenu, staru sliku o nama koja ne odgovara onome što stvarno jesmo. Kad to, sagledamo svesno, odmah će se rastvoriti potreba za opravdavanjem.
Opravdanje je strategija licnosti tako da duša ne može preuzeti odgovornost za svoje postojanje. Mi opravdavanjem branimo iskrivljenu, staru sliku o nama koja ne odgovara onome što stvarno jesmo. Kad to, sagledamo svesno, odmah će se rastvoriti potreba za opravdavanjem.
Нема коментара:
Постави коментар