Priroda misli

Kako se misao rađa? 

Začeće i rađanje misli je rezultat naše reakcije na spoljni svet. Postoji svet događaja i objekata i samo je naša reakcija na taj svet odgovorna za rađanje misli. 

Ja gledam cvet. Gledanje nije mišljenje i ako samo nastavim gledati ni jedna misao se neće stvoriti. Ali ako čim ga ugledam kažem : “To je veoma lep cvet”, misao će se roditi. Čim imamo iskustvo počnemo da ga izražavamo rečima. Ta reakcija, ta navika izražavanja iskustva rečima, mislima guši iskustvo, ostvarenje, viziju. Iskustvo je potisnuto, vizija je potisnuta i samo reči ostaju da lebde umom. Upravo te reči su naše misli. Te su misli kratkoga veka pa pre nego što jedna misao utihne mi već drugo iskustvo pretočimo u misli. Taj se proces nastavlja tokom celog našeg života. I mi smo tako ispunjeni rečima i tako zatrpani njima da se u njima izgubimo. Odustati od navike zamatanja našeg pogleda i našeg iskustva u reči znači "kontrolisati" rađanje misli.

Stoga, nema potrebe ulagati napor u uništavanje misli, jer to je nemoguće,

Misli se mogu odnositi na dušu ili Boga, ali su to još uvek samo misli, jer nije važno na šta se misli odnose, u stvarnosti sve se misli odnose na druge, na spoljašnje. One se uvek odnose na ono što nije vaša prava priroda. One ne mogu misliti o pravoj prirodi jer da bi misao postojala potrebno je dvoje. Stoga vas misao ne može povesti dalje od dvojnosti. Ako ćete da ostvarite jedinstvo, tada ćete to postići kroz meditaciju, a ne kroz mišljenje.

Misao i meditacija dijametralno su suprotne. Prva se kreće napolje, a druga unutra. 
Misao je način da upoznajemo druge, meditacija je način da upoznamo sebe.

Meditacija znači postojanje bez delovanja, stanje postojanja. To je biti postojan u svojoj vlastitoj prirodi. Delovanjem dolazimo u kontakt sa spoljašnjim svetom; ne-delovanjem dolazimo u kontakt sa sobom. Kada ništa ne radimo postajemo svesni onoga što jesmo, ali stalno smo uključeni u razne aktivnosti i ne znamo sebe. Mi se čak ni ne setimo da postojimo.  Budni, mi mislimo, u snu sanjamo. 

Ono što je u snu san, to je u ‘budnom" stanju misao. 

Zaokupljeni stalnim brigama i aktivnostima jednostavno zaboravljamo sebe. 
Kako je to čudno! Ali to je činjenica. Postali smo izgubljeni, ne u mnoštvu ljudi nego u našim vlastitim mislima, u našim vlastitim snovima, u našim vlastitim brigama i aktivnostima. Postali smo izgubljeni u sebi. Meditacija je način da se oslobodimo iz ovog samo-stvorenog mnoštva, iz ove mentalne jake želje za lutanjem.

Bilo bi pogrešno da vam kažem da sam vežbala meditaciju, bilo bi ispravno da kažem da sam bila “u” meditaciji. To je kao ljubav. Ja sam u ljubavi, ali ljubav se ne može napraviti. Zato ja kažem da je meditacija stanje ne-uma.

Cilj je ne nešto postići već iskusiti stanje u kojem jednostavno jesmo, gdje nema nikakve radnje, gdje nema dima da nagovesti delovanje i ostaje samo gorući plamen bića, gdje ostaje samo prava priroda, gdje čak ni misao “Ja jesam” više ne postoji, gdje ostaje samo postojati. To je shunya, praznina. To je ta tačka na kojoj ne vidite svet već istinu. U ovoj se rupi, u ovoj praznini ruši zid koji vas sprečava da upoznate sebe, tu se dižu zavese misli i mudrost sviće. Tu vi ne mislite, vi znate. Tada dolazi vizija, tada dolazi ostvarenje. Ali reč “vizija” i “ostvarenje” nisu do kraja odgovarajuće jer ovde nema razlike između onoga ko zna i znanog, nema razlike između subjekta i objekta. Ovde nema ni znanog ni onoga koji zna, samo znanje. “Ne-reč” je jedina odgovarajuća reč. 
Ako me bilo ko pita o tom stanju ja ostajem tiha, ili možete reći prenosim moj odgovor tišinom.
Meditacija nije nešto što treba da se proizvode trudom, nastojanjem, niti naporom. Ona je tu isto toliko mnogo kao i um. U stvari, zapravo više nego um, jer um je samo na površini, kao talasi, a meditacija je stalna dubina okeana.

Kao što je more prekriveno talasima a sunce oblacima, mi smo pokriveni našim vlastitim akcijama. Sloj akcija na površini skriva ono što je duboko unutra. Beznačajni talasi skrivaju od pogleda neizmerne dubine okeana. Ali more ne prestaje da postoji zbog talasa. Oni koji znaju prepoznaju ga i u talasima, a oni koji ne znaju moraju pričekati dok se talasi ne smire.

Taj svet znanja bez talasa i gibanja je uvek prisutan u nama, ali ga mi nismo svesni. Okrenuli smo svoja lica od njega – mi gledamo napolje, mi gledamo stvari, mi gledamo svet. 
Ali zadržite u umu jedno – mi gledamo, i ono što se vidi od sveta je. Ali onaj koji vidi nije od ovoga sveta, već od nas samih.


Ako vam meditacija baš i ne ide pogledajte tekst na linku