Posmatrati ljubomoru kao percepciju da postoji nešto što ti ne mogu dati, a ti ga želiš potražiti negde drugde, sa jedne strane, to podrazumeva prepoznavanje i prihvatanje da vam ne mogu dati sve i, sa druge strane, da morate pokriti taj nedostatak. Naravno, ova reakcija pretpostavlja zrelost koja nije uvek prisutna u našem životu, jer je često svedočanstvo o manifestaciji nesigurnosti, nestabilnosti i straha.
Uteha koja ostaje jeste da ona nije samo ljudska emocija, već da su i bogovi zarobljeni u njoj.
Napetost koju izaziva ljubomora, stres koji provocira, nepovjerenje koje poplavljuje savest, nemir u kojem nas zbraja, nesumnjivo je sukob nejednakih svemira koji nadilaze osobne. Njezina mašta, koja često protivreči svakoj stvarnosti, ukazuje na to da u prošlosti, u situaciji ili u odnosu ne treba tražiti njeno razumevanje. Intenzitet njenih osećaja otvara nam prostor da zamislimo da nam duša želi nešto reći: da slušamo njezine mnogobožačke zahteve.
Kada je osoba uronjena u nemogućnost integrisanja polariteta i vezanosti za življenje u dogmatizmu isključivog afekta, to ograničava mogućnost otvaranja šarenom zahtevu duše (uključiti u svoj život nijanse). Dakle, ljubomora predstavlja priliku za osobu uronjenu u njene kandže kako bi izašla iz močvare krajnosti srcolikog emocionalnog mehanizma koji je sprečava da čuje što njegova duša traži od njega.
Dakle, kad uspemo da živimo ljubomoru i da naučmo šta nas podučava, ova emocija naklonjena senki, koja je sposobna dovesti do destruktivnosti i osvete, postaje blagoslov. Ljubomora, kao i sve emocije obojene senkom, može biti prikriveni dar, otrov koji leči.
Holly, cvetna esencija, takođe, ovde pridonosi procesu transformacije onoga što boli - u lek.
Нема коментара:
Постави коментар