Kako se rešavaju problemi u odnosima sa članovima porodice, partnerima, članovima porodice partnera i sa drugim bitnim osobama u našim životima?

Pitanje: Da li vam se desi da se smrtno uvredite ili naljutite na nekog, da vas emocije toliko obuzmu da biste i umrli ili ubili u momentu samo da možete od bola, tuge ili ogorčenosti? A da onda, ujutro ili dan posle ne možete da se setite šta se desilo ili vam to uspe uz napor? Da um odbije poslušnost i da prosto nema sećanja, da bude blank, prazno? Da, skroz su dobri ti momenti trežnjenja ako smo senzitivni da ih primetimo i odlučni da zaustavimo besmisao kada se uspemo setiti. Dobro je što nas sopstveni um ponekad zna učiniti toliko smešnim da to ne možemo a da ne primetimo.

A sad pravo/ozbiljno pitanje: Kako se rešavaju problemi u odnosima sa članovima porodice, partnerima, članovima porodice partnera i sa drugim bitnim osobama u našim životima?

Pitanje odnosa je veoma aktuelno u životu svih. I svi grešimo, svi se upetljamo u beskrajnu igru prepucavanja, dokazivanja, pravdanja i optuživanja. Koliko god da godina imamo, koliko god da smo puta pokušali da razrešimo konflikte kroz razgovore i objašnjavanja i koliko god dokaza imali da to ne funkcioniše, i dalje ostajemo u istom, isti. Igramo se žrtve i napadača, menjamo uloge, borimo se za sebe, za moć. I onda se ljutimo, besnimo, osećamo povređeno. I uvek je drugi taj koji je kriv, koji je prvi počeo, prvi izazvao, koji nikad ovo i uvek ono. Koji ne razume, ne podržava, koji odbacuje. Smešni smo, komični, tragični, infantilni, ali i dalje, bez obzira na to, zadržavamo dostojanstvo i masku ozbiljnosti, pa sve stavljamo u okvire najviših vrednosti, ideala, pravde, istine.

Kada me pitaju ko može pomoći da se razreše bračni problemi, problemi na relaciji roditelj/dete ili bilo koji drugi odnosi nemam odgovor. Psiholozi, bračni savetnici, psihijatri, pedagozi… ne znam, zaista. 

Može pomoći samo onaj ko je svesniji, duhovniji, duševniji. 

Tehnike su alati koji služe svesnom, ne mogu nekog učiniti svesnim. A problemi se ne mogu razrešiti na nivou na kom su nastali. Niko nikada neće ubediti drugu stranu da treba da razmišlja drugačije jer je način na koji razmišlja određen podešavanjima ličnosti, zavisi od iskustva, znanja, intelekta, svesnosti… Kada čovek dođe do tačke da ga odnosi izluđuju, da je stalno u začaranom krugu istih reakcija, svađa, rasprava treba da stane i krene da razmatra, ne zbog čega drugi uvek ovo ili nikad ovo, već zašto on sam na nikad ovo i uvek ono daje iste reakcije, iste odgovore. Zbog čega je i dalje isti u tom istom, pokušavajući da stvari razreši na iste one načine na koje mu toliko puta pre toga nije uspelo. Dakle, čovek se mora negde zaustaviti i primetiti sopstvenu mehaničnost, uslovljenost, sopstvenu nesposobnost da izađe iz okvira vrednosti, stavova, ideja, koncepata. Nije drugi taj koji ne razume, već smo mi ti koji ne razumemo. Niji drugi agresivan, mi smo. Nebitno da li imamo fizičku snagu ili sredstva ucene, mi smo agresivni jer  zahtevamo da se svet prilagodi našim zamislima. Rešenje nikad nije u otkrivanju ko je u pravu, a ko greši. Svi smo u pravu, svi grešimo. Ono što čoveku tada treba je razumevanje smisla, pronalaženje puta, kontakt sa sobom. Čoveku je potrebna duhovnost, duh, duša. Nije mu potreban drugi posao, drugi šef, druge kolege, dugi partner, druga svekrva. Niti su drugima deca i roditelji puno bolji ili drugačiji od naših. Svako je dobio svoj paket problematičnih odnosa i mehanizme odbrane. I, ne, nisu nam potrebne nove tehnike komunikacije /čitaj: manipulacije/. Odnosi su ogledalo, refleksija i služe viđenju, služe da se trgnemo i razbudimo.

Poenta priče je da smo mi sami sami sa sobom u konfliktu, ne znamo šta hoćemo, ne znamo gde idemo. Ubija nas besmisao, pa to potisnemo. A u sledećem momentu se istresemo na prvog na koga naiđemo pravdajući to vrednostima. Ne, nismo mi bili frustrirani besmislom i užasnuti strahom od prolaznosti, on je nedopustivo lenj. (;

Nedostaje nam duh, duša, duhovno, istinsko. Nedostaje nam znanje ko smo i zašto smo tu. Nedostaje nam shvatanje koliko je veliko i dragoceno to što Jesmo, što postojimo. Šta god da imamo, imamo više. I da, trebalo bi da smo zahvalni i ispunjeni, srećni. Ali zahvalnost dolazi iz znanja, iz svesnosti, ne dolazi iz vaspitanja. Sve što nam treba je duh, duša, duhovnost. Znanje o stvarnom, o istinskom. Treba da prestanemo da živimo u najnižim delovima svog bića, da ispoljavamo najniže. Potrebno je da celog sebe stavimo u funkciju višeg i u ostvarivanje potencijala koji su nam dati. I onda će odnosi biti drugačiji. Onda ćemo zaista ceniti tog bitnog drugog preko puta nas i onda ćemo ga zaista i videti i doživeti. Ali do tada ostaje da igramo igre, ponavljamo naučene uloge i, na momente bar, uviđamo sopstvenu ludost.

Sve je pitanje buđenja, promene perspektive, izlaženja iz identifikacije sa emocijama, mislima, vrednostima. Smanjiti značaj svemu, smanjiti značaj sebi

Cvetne esencije su jedan od načina da pomognete sebi. One vam olakšavaju uvid u vaše ponašanje i emocije. Rezultati i promena se vide veoma brzo te nas to inspirše da nastavimo dalje.