Već na prvom času joge zatraži se od vas da zatvorite oči i posmatrate unutrašnji prostor, kako se osećate, u kakvom je stanju telo, koji je nivo energije, šta je pokrenuto, dotaknuto, izazvano. Tokom asana posmatramo pokret i dah, utiske, senzacije, osećanja, misli. Kroz svaki pokret, kroz svako zaustavljanje radimo na izgradnji posmatrača, na odvajanju.
Dok pišem ove reči mogu posmatrati pokrete prstiju dok pritiskaju određena slova na tastaturi, položaj nogu u kontaktu sa podom, način na koji dišem, uzimam šolju kafe, misli koje se pojavljuju, energiju iz koje delujem, motive, osećanja… Zar to nije fascinantno? Istovremeno pišem i posmatram pisanje. Istovremeno prenosim promišljanja pronalazeći odgovarajuće oblike i posmatram način na koji to radim. Ako još u to dodam deo uma koji bira slova na tastaturi, kao i sve druge funkcije u mom telu koje se odvijaju bez moje svesti o tome, stvar postaje još interesantnija. Probajte i vi, igre radi, da nastavite čitanje ovog teksta sa posmatranjem onoga ko čita. Kakav je položaj tela, izraz lica, koja se osećanja pojavljuju? Da li je čelo namršteno, kakve misli dolaze? Da li možete da uhvatite deo uma koji komentariše, reaguje, raspravlja, kritikuje? Gde vam se nalazi desna ruka, na koji način osećate pod i podlogu? Za one koji nisu dugo u priči posmatranja desiće se da posmatranje ometa čitanje, da ometa shvatanje napisanog i da ga uspori ili zaustavi. Bez obzira na to, zabavno je, interesantno, naročito zato što taj isti um, sa sposobnošću posmatranja i podele, mi koristimo stalno, a ne primećujemo taj kvalitet i ne pitamo se o značaju i prirodi tog kvaliteta. Jer, logično je, ako promislimo dublje o svemu tome, da se pojavi pitanje: Ako sam ja taj koji misli/čita/oseća, ko je taj koji to sada posmatra? Ko čita, a ko posmatra čitanje? Koji deo uma je pravi, a koji je lažan? Ko sam ja? Koliko nas je tu? Jer taj što čita, istovremeno i razmišlja, možda čak i mazi mačku ili pije kafu, a i posmatra sve to. Najveća iluzija, a fascinatno je koliko je ta iluzija jaka i deluje stvarno, je da smo jedno, nepodeljeni, konzistenti, dosledni, celoviti.
Zaustavite se sada, ponovo. Gde je posmatrač sada? Nestao je, sigurno, već posle nekoliko rečenica nakon zahteva da posmatrate. Jer je značenje reči povuklo pažnju i oduzelo energiju posmatraču. Tu negde jasno vidimo koliko je svesna podela pažnje i rad na posmatraču zaista ozbiljan rad. Međutim, mi smo toliko lažni i toliko u svojoj fantaziji da imamo volju i svest, da nam čak ni to nije dovoljan dokaz, jer, bože moj, posmatrali smo celih 30 sekundi i nekoliko rečenica, to znači da možemo uvek kad hoćemo. Da, da, sigurno. I sami kontrolišemo tokove misli i donosimo odluke da reagujemo i ne reagujemo. (ironija) Interesantno kako intelegentna bića, koja su čitavo svoje obrazovanje usmerila ka razvoju intelekta, još uvek ne vide i ne razumeju koliko su mehanični, uslovljeni, nesvesni.
Rad na posmatranju je najozbiljniji deo našeg rada u jogi. Izgradnja posmatrača je najbitniji deo našeg rada. Svi oni prelepi utisci koje imamo sa časa joge, sve one senzacije koje smo osetili, svo opuštanje došlo je iz zahteva da zatvorimo oči i posmatramo, došlo je zbog posmatranja, odvajanja, prekida identifikacije. Mnogi rade jogu godinama, a ne znaju to, niti ih zanimaju ideje koje stoje iza cele te priče. Nikad neće ni pročitati ideju da čovek nije svestan i da nema volju, da je mehaničan i uslovljen. Prosto će efekte pripisati asanama, disanju ili glasu instruktora, atmosfefi, muzici. I to je skroz u redu, jer i to radi posao, pomaže, isceljuje. Međutim, svestan rad na posmatranju je nešto posve drugo, i to je ono što može doneti istinsku promenu, kvantni skok, neizmerno veći kvalitet života.
Jer, malo je posmatrati pokret i dah. Dragoceno, ali malo. Malo je imati momente zaustavljenosti, osećaja da granice ne postoje. Dragoceno, ali malo. Ono što je veliko je moći zadržati ta stanja, bivati u tome duže, stalno. Ono što je veliko je moći posmatrati jake emotivne reakcije, mržnju, bes, zavist, povređenost, uvređenost, samosažaljenje, strah! Posmatrati sopstveno neprestano kukanje, žaljenje, pravdanje i potrebu da privučemo pažnju drugih, da dobijemo priznanje! Sujetu, potrebu da nas vrednuju, potvrde, vole! Da, to bi bilo zaista veliko. Jer daje moć time što tome oduzima moć. Podeljena pažnja znači i podelu energije, pa energija tada ne odlazi samo na emociju mržnje već i na posmatranje. Zapravo, energija koja dolazi iz mržnje tada se može koristiti za posmatrača, za njegovo jačanje. Što je jača emocija, jača je i energija koju nosi. Naša sposobnost da se odvojimo obrnuto je proporcionalna jačini emocije, ali to ne znači da jaka i negativna emocija ne može biti u službi posmatrača i jačati ga. I tu negde dolazimo do jasnog zaključka da posmatranje zahteva energiju i da bez jake energije ne možemo ni pričati o posmatraču. Kada smo umorni, gladni, iscrpljeni, teško da se možemo posmatrati. Tada smo skroz progutani i umor je sve što jesmo.
Moja namera je da vas podstaknem da napravite najvažniji korak u svom životu, a to je donošenje odluke/namere da na izgradnji posmatrača predano i kontinuirano radite. Da vam svesnost postane jedini i najvažniji cilj, kome će svi drugi ciljevi služiti. Moje je da vas podsetim, na svakom času jogu, u svakoj asani, gde pažnja treba da ide. Da vas podsećam na energiju/pranu koja prati pažnju. Da vas podstaknem da zatvorite oči, zaustavite se i posmatrate. Viđenje nam je pravi i najveći cilj, jer viđenje je svest, znanje, smisao.
Užasno je što čovek, iako su mu dostupna znanja, ideje i učenja, iako ima sve potrebne resurse, živi u tako niskom delu da ne prestaje da kuka, da se žali, ogovara. Svi želimo da idemo na more ove godine, a niko ne želi svesnost, viđenje, oslobođenost od negativnih emocija, od pridavanja značaja sebi, od uslovljenosti. Sve biste probleme rešili da imate više novca, vremena i energije, zar ne? E pa, upravo to dobijate kroz rad na posmatraču. Vreme, novac i energiju. Jer prestajete da ih nepotrebno trošite. Nepotrebna patnja je ono što uzima i vreme i novac i energiju. A opet, patnja je poslednje čega bismo se odrekli. Najteža stvar za žrtvovanje. Jer ko sam ja bez patnje? Ko sam ja ako mi oduzmu sve bolove, sve povrede, osećaj ugroženosti i uskraćenosti? Krivicu? Ko sam ja ako mi oduzmu moje najdublje intimno i dragoceno?
Zatvori oči. Opusti se. Posmatraj, vidi. Mora biti nekog iza te tuge, tih bolova, strahova i stalnog kukanja jer nismo cenjeni, voljeni i prihvaćeni, žaljenja što se ceo svet nije prilagodio tako da nama bude ugodno, iza tog beskrajnog pravdanja. Svi oni momenti istinske ljubavi, saosećanja, ispunjenosti, doticanja dali su nam uvid u taj deo nas, u tu prirodu. Mora postojati nešto više, istinskije, smislenije. Poželi da saznaš. Poželi da živiš u tom delu, tog sebe. Posmatraj. Vidi. Opusti se. Zatvori oči.
Нема коментара:
Постави коментар