Zaglavljenost

Snovi u kojima se javlja nemogućnost da pronađemo izlaz u lavirintu hodnika, objekti kao što su hoteli ili kuće sa puno prostorija, parkinzi u kojima pokušavamo pronaći naša kola, zakrčene ulice, stepeništa, liftovi, kao i sve druge varijante traženje izlaza dok uglavnom idemo u krug i vraćamo se na isto i imaju istu temu: zaglavljenost. Rekla bih da se u tom stanju uglavnom svi nalazimo, naročito oni koji su već imali neke varijante buđenja, kriza, šokova i gubitaka u smislu shvatanja da nešto treba promeniti, razumevanja da je nužno napraviti iskorake, korenite promene. 

Međutim, upravo ovakve teme nam govore o tome da često izgubimo put, vođstvo, usmerenje, cilj i da, bez ozbira na trud i nastojanja dolazimo na isto, u slepe ulice lavirinta uma koje nas vraćaju istom. Shvatimo da smo još uvek u istim obrascima, mehanizmima i kompleksima, da na iste impulse reagujemo na isti način, da smo negativni, u otporu i besu pravednika. I shvatimo da nas drugi i okolnosti i dalje, na isti način ograničavaju.

Dobra vest je da, ako smo primetili zaglavljenost, već nismo toliko duboko zaglavljeni, ali onda ostaje da napravimo napor da se izvučemo i da se ne zaglavljujemo tako lako. Uvek, ali uvek je lakše izvući se kada ne dopustimo da negativna stanja postanu duboka, kada napore napravimo ranije. Jer setimo se: gde ide pažnja ide energija, prana, a prana hrani i jača. Opravdavanjem stanja za koje imamo osećaj da su negativna i štetna, samo ih jačamo čime ona zaista postanu jača od nas, od onog svesnog i višeg dela nas. I to ne zato što su niža stanja zaista jača, već što smo mi otvoreniji ka njima, mnogo više i lakše sa njima rezonujemo nego sa onim višim. U nama viša stanja nisu dovoljno jaka – sama po sebi ona su uvek jača od bilo kojih nižih stanja i sila.

Svi ti objekti u kojima bivamo zaglavljeni, svi ti lavirinti imaju osnovu krug ili kvadrat, što znači da se vraćamo na simbole mandale i sopstva. Ali u tim simbolima nije šara ono što treba da privlači našu pažnju već sam krug, kvadrat, integritet, individualnost, sopstvo. Setimo se chin ili jnana mudre, kao izuzetno jednostavnih a moćnih tehnika vraćanja tog osećaja celovitosti, integriteta. To je prvo što nam može pomoći kada se zaglavimo. I ono što može sprečiti da ta stanja ojačaju, da okupiraju našu pažnju i energiju ako ih uočimo u samom momentu nastajanja.

Međutim, ovde je interesantno pitanje: kako je moguće da sva nastojanja daju nikakve ili slabe rezultate? Kako je moguće da smo na istom i pored godina rada na sebi, godina praktikovanja joge i toliko pročitanih knjiga? Mehaničnost, to je odgovor na sva pitanja. Čovek bukvalno sve može napraviti mehaničnim, na sve može otupeti, koliko god da su utisci divni i snažni! Setite se prvih iskustava na časovima joge, prvog opuštanja, prvog zatvaranja očiju, prvih asana koje su svesno rađene, prvih položaja u koji su pokrenuli i otvorili nešto u nama, prvih pranajami, meditacija, joga nidri, mantri, prvih “Aha momenata” u kontaktu sa višim idejama i prvih uvida… I uporedite to sa utiscima koje te iste tehnike i ideje sada izazivaju u vama. Da, ugodno je i dalje, ali nije isto, nije toliko snažno. Umemo sve napraviti mehaničnim, takva je priroda i kvalitet našeg uma. Jer mehanično nastaje usled racionalizacije, praktičnosti, da se postigne brzina i manji utrošci energije. Ali sve što je mehanično mrtvo je i neosetljivo na suptilne promene. Um je instrument koji se samousavršava. Što je svesnost veća, um postaje bolji, pa i zamke uma postaju teže za primećivanje.

Moje pitanje je: Ko je jači? Kako je moguće da smo svemu (pre)dali moć osim potencijalu svesti, kvalitetu svesnosti koje imamo? Um je instrument, ličnost je skup mehanizama, negativne misli i osećanja su deo atmosferske zagađenosti. Zašto i kako to postaje jače od onoga višeg što u sebi imamo, kao i zašto se sa tim poistovećujemo?

Osećaj zaglavljenosti nas zaglavljuje. 

Pokušaj da razrešimo lavirint i igre uma iz perspektive onoga ko ide tim hodnicima i nailazi na zid i biva frustriran i izgubljen. To je kao san sa bezbrojnim hodnicima i nemogućnosti da pronađemo izlaz – rešava se buđenjem, ničim drugim. Zaglavljenost je čista identifikacija i pridavanje značaja sebi, lažna ličnost, mehaničnost kojoj smo se prepustili. Ne treba da razrešimo sve te probleme koje um kreira jer to je jedan beskrajan niz gde se problemi umnožavaju. Hoću da promenim posao i kreiram milijardu prepreka, mogućih pravaca, da bih, kroz sate, dane i godine razmišljanja o tome dolazila do istog zaključka da je to nemoguće, da je preteško, da je pogrešno. I onda opet, istim putem, na isti način, kroz otpore, vraćanja, skretanja… Ne, te stvari se nikada nikada nikada neće reši na tom nivou, kroz perspektivu malog mehaničnog čoveka koji ima egzistencijalni strah i koji osećaj sigurnosti i vrednosti dobija kroz posao kojim se bavi i zaradu koju prima. Kao što se partnerski odnos ili odnos sa decom/roditeljima nikada nikada nikada neće rešiti pokušajima da o svemu dobro promislimo, da napravimo prave korake, pronađemo prave reči, da razgovaramo, raspravimo… To su lavirinti uma, ono što nas drži zaglavljenim. Jedino što nas vadi iz te zaglavljenosti je buđenje, shvatanje da ništa od tih ulica, hodnika, liftova, stepeništa ili zidova nije stvarno. Zaglavljena sam jer živim u najnižem, u najmehaničnijim delovima sebe umesto da se setim kruga, kvadrata i onoga što sve to omogućava. Beskrajnog prostora svesti koje jesam, koje jeste. Zaglavljena sam jer sam uronila u identifikaciju, u život i dopustila da me preuzme.

Ne, ništa ne treba da rešavam u lavirintu. Gde god da krenem, isto je. Ono što treba je da budem izvan tog lavirinta, svesna igre. Treba da se trgnem, probudim. Jedan nagli zvuk, i ono: “Hej, šta radiš to???” ili “Budi se, sve je samo san, sve si samo sanjala!!!”