Bol može biti divna

Sve ono što možemo da posmatramo nismo mi.  Nismo oči, usta, vrat, ruke, noge, bol, kuća, put, drvo, cvet …druga osoba… nismo emocije… ljutnja…

Mi smo posmatrači ovog sveta koji mu dozvoljavaju da postoji.

Da bi bol postojala mora imati mesto i vreme na kojem će se desiti, to  je jedno platno na kojem se sve dešava bol, sreća, tuga… život.

To smo mi, mi smo život. Mi pružamo toj boli prostor na kojem će da postoji. Mi smo dom za bol, ali mi nismo bol.

Kad uspemo to da shvatimo ceo život se menja 360 stepeni.

Ako ja kažem „Ovo me boli“, ja ću patiti zbog toga jer ja mislim da sam to JA. No ne može biti. Jer… ako sam ja svesna da mene to boli znači moram postojati Ja i mora postojati bol, da bih ja bila svesna boli, a ako postoji dvoje koje sam onda JA. Da li sam ja JA ili bol. Iz toga proizilazi da sam ja ovde i da mogu da budem svesna boli, u tom momentu bol gubi na snazi i jačini jer smo svesni da nismo ona i ne dajemo joj svoju energiju, paznju da bi ona i dalje mogla postojati. Tada se ona rastapa. 

Na kraju, shvatam da jesam prostor u kome se sve ovo dešava, koji biva ispunjen sadržajem ili ispražnjen na momente. I shvatam da od svih ideja sa kojima sam se igrala svih ovih godina i decenija ima samo jedna koju ne smem izgubiti: od pročišćenosti prostora zavisi i ono što će ga ispuniti. Od širine onoga što možemo osetiti, doživeti, obuhvatiti. 

Bol može biti divna, ako se kroz nju dotakne voljenje. 

Nedostajanje može biti divno jer je prostor svesti ispunjen tada drugim. 

Ne odbijati ono što je tu, bez obzira da li je deo prošlog ili budućeg (svakako je imaginarno, nestvarno, svakako je iluzija!) i stopiti se sa tim zadržavajući osećaj prostornosti, sebe, celovitosti, znači bivati u sadašnjem trenutku. Čak i ovu tragi-komičnu potrebu za uobličavanjem, povezivanjem, ovu beskrajnu igru uma u težnji da sistematizuje, potvrdi, odbaci, klasifikuje i prouči da bi se dobio osećaj jasnoće i sigurnosti, i pobeglo iz onoga sada, treba prigrliti i obuhvatiti osećajem bivanja, sadašnjim trenutkom. Kada samo pomislim na sve lavirinte koje um kreira, na slepe ulice, zakucavanja i kružne tokove! Obuhvatiti samo taj deo svešću sada znači obuhvatiti ceo jedan život. I prihvatiti, osetiti ga celom sobom u onom predivnom osećaju: 

Postojim, Jesam, Volim.