Da bismo uopšte mogli pričati o duhovnom razvoju, o nekim ozbiljnijim oblicima rada na sebi, neophodno je da imamo dovoljno energije i to više od onoga što nam treba za svakodnevno funkcionisanje. Većina nas živi na minimumu energije, čime je već ozbiljno ugroženo fizičko i psihičko zdravlje. Mehaničnost onoga što radimo, mislimo i osećamo ima za cilj očuvanje energije, racionalno korišćenje (jer ubrzava pokrete, odluke, rad), ali je mehaničnost upravo ono što nam onemogućava pristup energiji i što nas vezuje u uvek iste reakcije, koje su pretežno negativne i kao takve najveći potrošači. Negativna osećanja i stanja uma značajno troše energiju i to je prostor kojim se moramo pozabaviti, u cilju očuvanja energije koju dobijamo kroz jogu i druge načine (duboki odmor, boravak u prirodi).
Kada se, nakon asana, zaustavimo da posmatramo efekte vežbe i sve ono što je unutar nas pokrenuto, mi radimo na odvajanju od onoga što se pokreće unutar nas, radimo na jačanju posmatrača – dela nas koji ostaje kao svedok, nedodirnut onim što se dešava. Izdvajanje posmatrača zahteva pažnju, a pažnja energiju. Na početku prakse misli će nas brzo povući putem asocijacija i pažnja sa posmatranja će nestati, ali redovnom praksom i sa većom energijom, posmatrač će se izgrađivati i jačati.
Posmatrač je potreban da bismo uočili negativne emotivne reakcije, da bismo smanjili stepen poistovećivanja sa emocijama i reakcijama. Na početku ćemo biti u stanju da nakon jake emotivne reakcije (kada se istroši energija) primetimo da smo nepotrebno burno reagovali (to je ona začuđenost “šta mi bi?” koju osetimo nakon afekta ili jakih emotivnih reakcija), ali ćemo tokom vremena uspevati da se odvojimo i u toku same reakcije. (Tu se moramo čuvati snage uma koji je u stanju da iznese milion argumenata zašto je naša reakcija opravdana, što nas ponovo uvlači u reakciju i dodatno troši energiju.) Samo odvajanje će umanjiti emociju i skratiti reakciju, a nakon izvesnog vremena bićemo u stanju i da sprečimo reakciju pri samom nastajanju. Shvatanje da su jake negativne emocije (strah, anksioznost, bes, mržnja, povređenost, patnja) veliki potrošači energije, a da su zasnovane na davanju značaja, poistovećivanju, a ne na stvarnom značenju onoga što se dešava, pomaže da radimo na tome da smanjimo te reakcije na najmanju meru. Tu značajno pomažu i tehnike disanja, odnosno produbljeno, potpuno joga disanje, koje utiče na emotivno stanje i procenu značaja onoga što se dešava.
Interesantno je primetiti da emocija nestane samim posmatranjem i produbljivanjem daha. Tu se postavlja pitanje šta daje, onda, stvarnost emociji. Znači, posmatranje onoga što se unutar nas pokreće, posmatranje daha i pokreta su načini na koje izgrađujemo posmatrača i sposobnost odvajanja onoga što biva unutar nas pokrenuto. To otvara prostor da se rešimo negativnih reakcija i stanja i da kroz to čuvamo energiju koja će dalje izgrađivati pažnju i svest.
Ono što ume da uplaši na početku rada sa izgradnjom posmatrača i odvajanjem je hladnoća koju počnemo da primećujemo kod sebe. Nastane strah od toga da nam prestaje biti stalo, da gubimo deo sebe kroz to odvajanje. Toliko smo naviknuti na anksioznost, nemir, stalnu zabrinutost, da, onog momenta kada to počne da nestaje, gubimo osećaj sebe. Apsurdno je da nam to daje osećaj života, angažovanosti, značaja i vrednosti, ali je istina – i to zna svako ko je na pravi način pokušao da reši anksioznost kod sebe.
Нема коментара:
Постави коментар