Samoprihvatanje

Po kakvom to obrascu živimo?… Dan za danom…

Zašto nismo nikada dovoljno dobri za sebe, kakvom to savršenstvu težimo?  Zar nije lakše oprostiti sebi za sve sitne i krupne greške, i truditi se da ih ne ponavljamo, nego non stop sebe procenjivati, ocenjivati i naravno kriviti?  Sto puta plaćati za jedan te isti propust. Pa šta, svima se dešava, život ide dalje. Da li stvarno toliko sebe ne prihvatamo i ne volimo da moramo iznova i iznova da se kažnjavamo?  
Zar nije dosta to što smo jednom već platili?  Možemo li okrenuti novi list, SADA, i oprostiti sebi za sve…

Toliko toga nas u ovom životu čeka, a mi to propuštamo jer smo zaglavljeni u jednom trenutku koji ne možemo da nadrastemo, jer smo se srodili sa njim. Više ni ne primećujemo da se ponašamo po istom obrascu, da ponavljamo dan za danom, da reagujemo uvek na isti način, da ne odrastamo. Krivica je stvarno skupa, zbog nje toliko toga propuštamo. I… učimo svoju decu da budu ista kao mi. Ne, mi to njima ne govorimo, a i da im govorimo kakve bi vajde bile od toga kad ona ionako ne slušaju nikada šta mi govorimo , već gledaju i kopiraju naš obrazac ponašanja. I krivica se prenosi sa koleno na koleno… vekovima. Da li imamo snage da prekinemo to kolo, da li imamo dovoljno ljubavi za sebe, za svoju decu, porodicu?  SADA!!

Cvetene esncije pružaju sjajnu podršku, i pomažu tom zrnu ljubavi koje smo ćušnuli u stranu da proklija i da naraste u silu dobrote, ljubavi i samopoštovanja. Mi smo to zaslužili zato što postojimo, kao što su zaslužila i naša deca. Bog je stvorio ovaj svet za nas da uživamo u njemu, a ne da patimo. Patnja je naša odluka, koju smo doneli u neznanju, kad smo preuzeli obrazac ponašanja naših roditelja, tetaka, ujaka, stričeva, komšija… to je obrazac ponašanja, to nismo mi. To je nešto što smo naučili, i tolike godine živimo sa tim  da nam je to normalno i verujemo da smo to mi.

Mislim da je došao trenutak da se zapitamo, šta radimo i dokle ćemo to da radimo?