Povređenost

Postoje dva tipa ljudi: prvi, koji kada osete otrov u ustima, ispljunu taj otrov bez obzira šta i ko se nalazi ispred njih, i drugi, koji ga progutaju. 

Otrov je, naravno, metafora za sve ono što nas truje, za sve one okolnosti i ponašanja drugih koje nas ugrožavaju.

Cilj joge nije da na agresiju odgovaramo agresijom, niti da agresiju usmerimo ka sebi, gutajući i potiskujući ono što nas boli, plaši i ugrožava. Cilj joge je da pronađemo treći put, da umemo pročistiti ono što dolazi spolja, da promenimo percepciju, utisak, kvalitet onoga što dolazi do nas pre nego što progutamo. O tome se puno priča i na asertivnim treninzima koji postaju sve popularniji. Ono što se često dobija na asertivnim trenzima kao tehnike kojima pronalazimo pravu meru između agresivnosti (koja ugrožava druge) i pasivnosti (koja ugrožava nas) ima isti cilj, ali ne i efekat kao joga. Jer, asertivni treninzi rade sa ispoljavanjem, sa načinom na koji delujemo prema drugima. Agresivne tipove ličnosti uče uvažavanju drugih, a pasivne tipove uvažavanju sebe. Međutim, ne dotiču uzroke, pa se asertivnost često pretvara u pasivnu agresiju i ljubazne reči koje u sebi kriju potisnute negativne emocije. Problem pasivne agresije je veći nego problem otvorene agresije, jer je lakše odbraniti se od otvorenog napada. Pasivna agresija nas ugrožava na suptilnijem nivou jer izaziva loš osećaj kroz nametnutu krivicu, što mnogo duže i pogubnije deluje na nas. 
A to je pravi uvod u ono o čemu hoću da pišem.

Tema je široka, pa ću je usmeriti ka jednom osećaju, koji je dominantan kod drugog tipa ljudi, onih koji primarno gutaju otrove, koji spolja reaguju pasivno, povlačenjem. Odgovor na napad koji dolazi od drugih i okolnosti kod tog tipa ljudi je potisnuta agresija i agresija koja se usmerava ka unutra. 
Da li je uzrok takvom reagovanju osećaj za druge, potreba da ih sačuvamo, odbijanje da povređujemo, ili je pak u pitanju slabost, strah, linija manjeg otpora, nebitno je za ovu priču. Bitno je shvatiti da je i taj način, kao i suprotni, kad uzvraćamo istom merom, pogrešan. Pogrešan je jer truje, troši, i šteti. I vodi čitavam nizu psihosomatskih bolesti. 

Osećaj koji se jako često javlja kod tog tipa ljudi je osećaj povređenosti. Problem osećaja povređenosti je što to ne vidimo kao negativnu emociju. Kada pričamo o besu, mržnji, zavisti, ljubomori, strahu ili nemoći tu negde svi znamo da pričamo o negativnim emocijama i onome čega se treba rešiti. Niko normalan svesno ne održava stanje besa, mržnje, ljubomore jer ih doživljava kao nešto loše. 
Međutim, osećaj povređenosti je drugačiji. Problem sa tim osećajem je što dolazi iz vrednovanja života, drugih, sebe. Što je zasnovan na idejama ispravnog, na pravim vrednostima, idealima, težnji. Zasnovan je na osećaju da zaslužujemo drugačije, da dajemo, pružamo, da se trudimo, postižemo, a da drugi i život to ne cene. Baziran je na pravedničkom besu, na potrebi da život i drugi budu drugačiji, bolji, da imaju više osećaja, ljubavi, pažnje, vremena, razumevanja (kao što to imamo mi). 

Problem tog osećaja je što dolazi iz našeg osećaja pravde, ispravnosti. I što se mi, koliko god da nas taj osećaj troši i povređuje, kroz taj osećaj vrednujemo, izdižemo iznad drugih. Mi smo ti koji osećamo, hoćemo, radimo, težimo, volimo, koji se trudimo. A drugi su ti koji to ne umeju ceniti i vrednovati. Osećaj povređenosti je zapravo samosažaljenje, i osećaj superiornosti, ali u svom uzvišenijem obliku. To je razlog zašto ga toliko hranimo i održavamo, razlog zašto ga pravdamo. 

Problem osećaja povređenosti nije samo u tome što šteti onome ko se prepušta tom osećaju, već šteti i svima drugima koji su u blizini. Jer, osećaj povređenosti vrlo brzo prestaje da bude samo deo unutrašnjeg doživljaja, agresija usmerena ka sebi. Polako, suptilno, osećaj povređenosti ima za cilj nametanje osećaja krivice drugima, skretanje pažnje na sebe i nametanje svojih vrednosti, pogleda, ideala drugima. To je onaj deo kada pasivno ponašanje deluje agresivno (ugrožava prostor drugog i njegova prava da misli i oseća drugačije). Čak i bez tog suptilnog ugrožavanja drugih, kroz energiju koju emitujemo i krivicu koja se oseti u vazduhu, ugrožavamo druge i samim ugrožavanjem sebe, jer tako sebe u dužem periodu onesposobljavamo za normalno funkcionisanje. To je ona podsvesna težnja (kletva!) da će drugi shvatiti koliko smo značili tek onda kada nas ne bude bilo, kada ne budemo mogli da im pomažemo, da ih volimo, pazimo.

Cilj ovog teksta nije da do kraja i temljeno obradim osećaj povređenosti, način ispoljavanja i posledice koje ima kada se dugo vremena hrani i održava kao način ispoljavanja. Cilj mi je da primetimo do koje mere osećaj povređenosti truje i nas same i one koje se oko nas nalaze. Da primetimo da je i to agresija samo u svom suptilnijem i samim tim pogubnijem obliku. Da se ispoljava kroz emotivne ucene, kroz krivicu koju drugima prebacujemo. I da je stoga pogubna, štetna, bez obzira što dolazi iz početnog impulsa koji je ispravan, čist, dobar. Senzitivnost, osećaj za druge, težnja za istinom, pravdom, delovanje okrenuto ka stvaranju, izgradnji, negovanje pravih vrednosti, sve je to kvalitet, ispravan i vredan deo nas. Ali to je kvalitet koji zahteva da bude usmeren i razvijen na ispravan način.

Kako se rešiti osećaja povređenosti? Prvi korak je da primetimo koliko je to jako u nama, koliko često se tako osećamo. Drugi korak je da shvatimo da je to otrov koji gutamo (i koji zaista deluje fizički kao otrov) i koji polako zagađuje i sve što se oko nas nalazi. Ne ostaje u nama, ne ugrožava samo nas. Treći korak je da prestanemo da pravdamo povređenost idejama, stavovima, uverenjima. Da prestanemo sa rečenicama koje počinju “Ja uvek, ti nikad.” ili “Ti uvek, ja nikad”. A najvažnije i najteže je da dovedemo pažnju u momenat pre nego što se osetimo povređenim, da promenimo način na koji doživljavamo okolnosti i druge. To je ono što je cilj joge i efekat onoga na čemu se radi kroz asane, pranajame i sve druge tehnike. Joga nas uči da je naš doživljaj pogrešan, bez obzira na kojim plemenitim principima i idejama je zasnovan. 
Mi reagujemo na ideje, predstave, predubeđenja, predrasude, uverenja, a ne na stvarnost. To je osnovna greška i ono što nas potvrđuje u tom osećaju povređenosti kada drugi i okolnosti ne odgovaraju na način na koji očekujemo. Takođe, mi često ne reagujemo samo na ono što se dešava u tom trenutku, već na sve ono ranije što je bilo (i što smo ranije gutali), kao i na pretpostavke svega onoga što bi moglo biti. To za posledicu ima uvek raskorak između situacije i naše reakcije na nju. Mi skoro nikad nismo povređeni samo zbog onoga što nas sada ranjava, već povređenost u sebi kumulira sve stare povrede i razočaranja. Da bismo to razumeli i osetili u potpunosti potrebno je da dugo na tome radimo. A pre svega potrebna je odluka da ćemo istrajati u težnji da se toga rešimo.

Joga je dragocena jer nas uči da posmatramo ono što se unutar nas pokreće svakom asanom, svakim delovanjem. Ako steknemo naviku posmatranja onoga što se pokreće unutar nas, onda sa tim možemo odmah i da radimo. Možemo da naučimo da povređenost rešimo odmah kada počne da nastaje i da je se potpuno oslobodimo kako se ne bi kalemila na druge povređenosti ili srodne emocije. Preduslov je, naravno, da prestanemo da sebi dajemo vrednost kroz tu povređenost, a to je ujedno i najteže. Jer povređenost nas iznova i iznova potvrđuje upravo u delu iz koje nastaje – u idealima, idejama, vrednostima, značenjima koje dajemo sebi i drugima. I težina odustajanja od povređenosti je u gubljenju stubova stabilnosti koje nam te vrednosti daju, u osećaju sebe koji kroz to dobijamo.

Ko smo mi bez povređenosti, bez senzitivnosti, emotivnosti, bez toga da nam je STALO? 
Joga ima odgovor na to. Pitanje je samo da li smo spremni da ga čujemo.