Odanost

Ljubav je, bar tako kažu, potpuno uranjanje u drugog, tamo gde ti više ne postojiš. Samim tim ljubav mora biti i odanost, mora imati trajanje, bez obzira na okolnosti, ispoljavanja, dešavanja. Jer jednom, kada zaroniš duboko u drugog, ne postoje granice između vas, ne postojiš ti. Odanost je tada samo kontinuitet postojanja, prirodni odgovor na sjedinjenost. Naravno postoji i odanost bez ljubavi, o tome ne pričam. Ne zanima me pokornost iz straha i nedostatak osećaja sopstvene vrednosti bez drugog. Interesantno je da sam ja po prirodi ličnosti odana, da uglavnom umem potpuno stati iza nekog i ostati dug period kao podrška. Ali deo mene uvek ostaje nepokoren, deo uvek teži da bude svoj, individualan – to je onaj što štrči, što se ne uklapa. Ako je priroda ličnosti odanost, u onom formalnom smislu, da li je to u nesaglasnosti sa prirodom bića? Ili je cilj, što je verovatnije, da iz formalnog pređemo u suštinsko, i ostvarimo to što se u ličnosti samo nazire kao kvalitet?
Ljubav nije vezana za formu, objekat. Tu je problem sa odanošću.

Prava ljubav je uvek vezana za nešto više od onoga što jesmo. Onda je to slučaj i sa odanošću. Ali ljubav se manifestuje i doživljava kroz drugog. Samim tim i odanost prema drugom biva sastavni deo te ljubavi. Biti odan ideji, nekom imaginarnom apsolutu ili višem principu, bez mogućnosti spuštanja i doživljavanja toga u konkretnom, realnom odnosu je promašaj, fantazija. Tada ti nisi zaronjen u drugog već si sav prostor ispunio sobom, osećajem sopstvene vrednosti.

Imala sam utisak da sam razumela, osetila. Ali je, onog momenta kada sam pokušala da pretočim u reči, nestalo. Od svega je ostao samo osećaj da prava ljubav podrazumeva odanost. I da mora biti potpuna, bez delova koji štrče, otimaju se i protive.