Odvojenost

Koliko mogućnosti pogrešnog ima? Ili uvek grešimo na isti način?

Kako god, stapanje, sjedinjenost i celovitost ne mogu biti cilj. To je promašaj jer predstavlja težnju za nečim izvan. Shvatiti da sam već celoviti, takođe je promašaj, a i očigledna laž, s obzirom na mnoštvo oblika koje uzimam. Između ta dva promašaja, cilj treba da bude potpuno odvajanje, otcepljenost, razlikovanje. Celovitost u odvojenosti, vrhunska nedotaknutost. I, taj cilj odmah povlači pobunu, otpor, što ukazuje na mogućnost da je pravi. Koliko je jaka težnja za utiscima, za bivanjem dotaknutim, za onim što se duboko ureže, što znači, menja! Pomisao da nedotaknutost može biti cilj odmah čini da se stresem od hladnoće. Dve stvari najteže opraštam: glupost i grubost, a obe su asocijacija na hladnoću, nedotaknutost.

Onda ostaje da rešim problem odnosa nedotaknutosti i hladnoće. Da li potpuna odvojenost može biti živa, svesna, sveprožimajuća (paradoks!)? Šta bi bila čista emocija?

Sjedinjenost nije pravi cilj. Cilj je potpuna odvojenost. Ne rascep koji nastaje usled različitih htenja i težnja, ne rascep između onoga što prihvatam i onoga što odbacujem kod sebe, između onoga što je potisnuto i na površini svesti – to ludilo je već postignuto. Već odvojenost od svega što smatram sobom, od svega što jesam i nisam, od svih oblika koje mogu biti.

Premeštanje osećaja sebe u onaj deo koji je samo postojanje, koji daje znanje da jesam, da jeste.

Na jednoj strani je to, na drugoj ceo život, svi oblici, sve ono što sam bila i mogla biti, kao i sve ono što sam odbila da budem. Potpuna nedotaknutost onim što smatram dragocenim, intimnim, svetim. 

To bi bio cilj