Doticanje

Postoje momenti u životu kada to jasno osetimo. Momenti u kojima dodir prodire duboko, izvan granica fizičkog. Vođenje ljubavi, zagrljaj. Ili čak momenti kada dodir ne postoji, već samo prisustvo. Fizičko, mentalno, emotivno, kakvo god. Tačno osetiš energiju, prožimanje. 

Gde je granica tada? Gde smo mi?

Osećaj nas samih vezan je za ono čime smo identifikovani, određen je vibracijom, energijom. Što je suptilnost veća, to je vibracija brža. Omogućava prostornost, doticanje. 

Suprotno tome je osećaj odvojenosti, odbačenosti, nemoći, straha. Tada je gustina najveća, vibracija najsporija, a mi potpuno u osećaju fizičkog što nas čini neotpornim na sudare sa drugim telima. Bivamo povređeni drugima.
Desilo se svakome. Da oseti bliskost sa nepoznatim ljudima. Da oseti povezanost, istinsko doticanje. Nepoznat čovek, poznat, nebitno. Sticaj okolnosti. Momenti u kojima smo nasilno izbačeni iz uslovljenosti, iz identifikacije. Kao i oni kada se svesno tome prepustamo. Kada znamo da je to ono što daje smisao postojanju. Osećaj da granice između nas i drugih ne postoje.
Da li je bitno ko? Da li se taj osećaj pokreće drugim, okolnostima? Ili zavisi od nas. Od spremnosti da mu se prepustimo?

Šta bi bila prava ljubav?
Toliko je divna iluzija koju ljubav ume pokrenuti. Toliko je snažna naša potreba za gubljenjem u drugom da zaboravimo da je u pitanju ono što prevazilazi drugog, nas same, objekte. Da je ona istovremeno i unutar i izvan onoga što doživljavamo sobom. I da biva pokrenuta. Ne možemo je zadržati, uhvatiti. Možemo samo biti dodirnuti tim osećajem. I prepustiti mu se. Pustiti da on kroz nas biva ispoljen. Kroz dodir, reč, misao, emociju, pokret...